Aplikacije ne mogu da zamene susret dva bića – da li prekid kontakta kvari prijateljstvo

Naša civilizacija je nametnula model samodovoljnosti kao težišta uspeha i ličnog usavršavanja. Zavodljivi svet novih medija podržava već uspostavljen način neprestanog uzdizanja kulta lepote, mladosti i savršenstva. Ego revolucija potiskuje sve što je izvan ja, meni, moje. Deo bića u kome su drugi i njihove potrebe počinje da biva neprepoznatljiv. Srećom ne sasvim.

Praznici nas podsećaju na taj deo bića koji čuva fajlove sa svim dobrotama, lepotama, tugama, radostima. U jednom od njih je sve ono čemu su nas učili. Da nikada ne mislimo samo na sebe, da drugima ne govorimo ružne reči, da pomognemo onome ko je u nevolji, da se sendvič i jabuka dele sa prijateljem, da kažemo izvini... Svemu su nas učili.

"Nije baš tako, nisu svi roditelji tako vaspitavali decu", često kaže moja drugarica, "da su ih tako učili, ne bi bilo ovoliko sebičnih ljudi".

Zaista, nikada ranije nismo ovoliko razmišljali i govorili o sebičnosti i isključivosti. U balkanskoj kulturi trpljenja, o problemima se uglavnom ne govori, dok u Evropi ljudi na svaku nepravdu i ličnu uvredu reaguju istog trenutka.

Literatura govori o tome da ne postoje univerzalni odgovori na sva pitanja, kao ni rešenja za sve probleme u međuljudskim odnosima. Doba ego civilizacije za neke je idealno, za druge nepodnošljivo. Čini se da je lakše živeti u skladu sa porukama vremena: budi svoj i misli o sebi, nego neprestano preispitivati svoje postupke i svoj odnos prema drugima.

Nije lako u 21. veku sa teretom vaspitanja iz vremena kada je internet tek počeo da pohranjuje svoju građu u digitalni arhiv. Ali nije sve na internetu, mnogo toga je na policama naših biblioteka i u razgovoru sa ljudima. Socijalizacija na mrežama koja se meri brojem lajkova nepouzdan je pokazatelj poštovanja i naklonosti.

I pored svih novih mogućnosti neprestanog umreževanja ljudi, neke stvari se nikada neće promeniti. Prijateljstvo i ljubav ostvaruju se uživo u neposrednom kontaktu. Zamena ne postoji. Nikakve aplikacije ne mogu da zamene susret dva bića. Emocije su trajno nastanjene u nama i ovaj prekid kontakta sa ljudima ne može mnogo da pokvari, osim da se trenutno ne osećamo baš najbolje i da nam nedostaje sve ono što je pre pandemije činilo našu svakodnevicu.

Do tada smo tu, sa sobom pre svega. I posle svakog izlaska iz ličnog univerzuma, opet se vraćamo na isto mesto. Sebi. A kad se vratimo, tu su svi fajlovi, uredno složeni, uvek na raspolaganju. Tu su da nas podsete da je naše samo ono što dajemo i da praznici imaju smisla ako makar za trenutak drugi budu deo nas.

Od prijatelja sam čula priču o dvema vranama koje je često viđao na zemunskom keju. Najpre bi oborile orah sa krošnje, kad padne na tlo podelile bi ga i svaka bi jela svoju polovinu. Danima ih je posmatrao u toj ustaljenoj koreografiji zajedništva i međusobnog uvažavanja.

Praznici su vreme darivanja i podsećanja na važnost reči i dela koja upućujemo jedni drugima. Lepa reč nije relativan pojam – to je sinonim harmonije života.