Počeću od priče koja me je nekako najviše dirnula.

Devetogodišnjeg Dragoslava Milojevića i njegovu majku Almu iz okoline Ivanjice "upoznala" sam u novembru zahvaljujući našim kolegama iz dopisništva u Čačku. Iako tada nastava još nije bila prekinuta, Dragoslav nije išao u školu.

Nije imao s čim da prevali tih 20-ak kilometara pošto mu je otac, koji ga je svakodnevno vozio , nedavno preminuo. Nevolja i siromaštvo još jednom su pokazali da ne idu jedno bez drugog.

Trošna kuća, oskudna zemlja, štala bez stoke, majka koja gotovo bespomoćno gleda kako im život zadaje udarac za udarcem...i na sve to dečak koji od Deda Mraza ne očekuje igračke, mobilni telefon ili slatkiše već ovcu i kozu.

Ne znam ni sama šta me je više potreslo, ali one radoznale dečje oči i skromna želja danima mi nisu izlazi iz glave. Dobio je Dragoslav, zahvaljujući dobrim ljudima, ovce i kozu.

Dobio je slatkiše, ali i obećanje da će imati prevoz do škole. Obradovao me je, raznežio, ali i nekako rastužio njegov osmeh kad je u štali video svoje malo stado. Kako je nekome malo dovoljno za sreću!

I bez obzira na muku, taj osmeh daje nadu. Nadu da će Dragoslav živeti život dostojan čoveka i da će prevazići nevolju koja je pretila da ga obeleži.

Pitam se da li će junak naredne priče uspeti u tome.

Šesnaestogodišnji Dejan Vujić, na drugom kraju Srbije, u Martincima kraj Sremske Mitrovice, bije svoje bitke. I on je sam s majkom, i njega, kao i Dragoslava, prate siromaštvo i nevolje. Na svega stotinak kilometara od sjaja prestonice, Dejan i njegova mama žive bez struje i vode, u trošnoj kući. Ne, nije im struja isključena zbog neplaćenih računa. Nisu je nikad ni imali u kućerku građenom krajem pretprošlog veka.

Dejan je osnovnu školu završio učeći iz petrolejku i sveće, ali ga to nije sprečilo da bude odlikaš. Dobar je i u srednjoj školi iako priznaje da je teško "držati korak" bez struje, kompjutera, televizora.

Ipak, u njegovom životu pojavila se dobra vila. Tamara i njena ekipa (S Tamarom u akciji) napravili su Dejanu i njegovoj majci potpuno novu kuću i opremili je za udoban život. Ipak, trenutak koji u ovom serijalu najviše volim nije izgledao kao obično. Za razliku od većine porodica, Vujići nisu oduševljeno otkrivali svoj novi dom, nisu plakali od sreće, nisu grlili Tamaru.

Samo su zbunjeno išli iz sobe u sobu i škrto odgovarali na pitanja, ne verujući u ono što vide. Bila sam ubeđena da su očekivali da će, kad se ugase kamere, nestati i njihova kuća, kao drhtava misao o boljoj budućnosti. Nadam se da im godine života nedostojnog čoveka nisu potpuno ugasile veru, nadu, iskru u oku i da je ona zbunjenost bila samo posledica kamera i gužve na koju nisu navikli. Nadam se da je prva Nova godina koju su dočekali u svom osvetljenom i udobnom domu probudila i nadu da su baš takvi dani pred njima.

A nade i radosti, bez obzira na surovu realnost u kojoj živi, bilo je u priči o Zariji Tošiću sa Stare planine koju nam je otkrio kolega Jovan Memedović.

Deda Andra, kako ga u selu zovu, živi sa suprugom u zabačenom zaseoku Dandžalovica na 1.400 metara nadmorske visine. I ne bi priča o njemu bila toliko posebna da Andra nije invalid, bez obe noge. U planinskoj zabiti, bez komšija u blizini, obavlja sve seoske poslove, kosi, cepa drva, vozi kvad i pritom zrači optimizmom i nekom neopisivom životnom energijom.

Ostavila me je bez daha ova priča, postidela volja, radost i snaga ovog čoveka. Pitala sam se, slušajući ga, imam li prava da budem nervozna, zabrinuta, pesimistična kad znam da postoje ljudi koji se, poput Andre, ne predaju i ne odustaju, uprkos nevolji s kojom žive. Požalio se jedino na to što sam ne može da malo sredi kuću i nadam se da su ga čuli dobri ljudi spremni da pomognu.

E, upravo to je razlog zbog kojeg pišem sve ovo. Šta je, osim siromaštva, životnih nevolja i gubitaka, zajedničko ovim ljudima?!

To što su njihove priče "otkrili" mediji, a ne oni koji su trebali da znaju i pomognu, njihove komšije, lokalne vlasti, Centri za socijalni rad..

Pitam se koliko dugo mali Dragoslav ne bi išao u školu da kolege nisu čule za njegov problem. Nema opravdanja za lokalne vlasti koje nisu "znale" da mu je preminuo otac i da nema ko da ga vozi. Nema opravdanja za one koji su dopustili da Dejan i njegova majka u 21.veku žive bez struje, da dečak uči uz petrolejku...

Ne prihvatam da komšije, lokalne vlasti i Centar za socijalni rad ne znaju da u nedođiji živi hrabri Andra i da mu je potrebno samo malo podrške i pomoći.

Izvinite predsednici mesnih zajednica, opština, lokalni biznismeni i moćnici, ali ne prihvatam da su vam bili potrebni novinari da čujete za ove teške sudbine.Oprostite, ali u najmanju ruku je licemerno što ste tu kad stignu mediji i kamere.

Tek tada ste spremni da pomognete i uradite sve ono čega se ranije niste setili. Svaki put kad to čujem u meni "vrišti" samo jedno pitanje-Gde ste bili do sad?!

Znam ja da nikome nije lako, da ovi ljudi najčešće žive u sredinama koje su generalno siromašne i da je teško izabrati one kojima je pomoć najpotrebnija, ali nekada nije ni potrebno mnogo da bi se nekome olakšao život. Auto za Dragoslava, struja za Dejana i malo pomoći oko obnove kuće za Andru! Za ovo nisu bile potrebne velike reči, humanitarne akcije, apeli i kamere! Bilo je dovoljno da samo malo više brinemo jedni o drugima, da otvorimo oči i srce i da, pomažući drugom, spasimo sami sebe!