Romani se retko čitaju. Nije baš jednostavno, odista. Film, pa neka je i od najdužih, pogleda se za nekoliko sati, roman mora da se čita nekoliko dana, čak i ako ste sasvim spreman čitalac.

Tri stotine strana, koliko ima prosečna nagrađena knjiga, nije moguće pročitati brže nego za nedelju dana. A još ako imate dosta posla i niste baš trenirani čitalac, trebaće vam možda i čitav mesec.

Pa, ko onda da se upušta u govor o knjizi tek nakon što ju je pročitao? Mnogo je bolje hvaliti ili osuđivati nešto nepročitano.

Upravo to se dešava već nedelju dana sa nagrađenim romanom "Kontraendorfin". Napadaju ga oni koji ga nisu pročitali, hvale ga oni koji nisu zavirili među njegove korice!

Nije to čudno. Roman i njegov pisac doživljavaju se ili kao prijatelji ili kao neprijatelji, a tu pomalo vladaju zakoni matematike koji su možda najbolje objašnjeni u jednom starom jugoslovenskom filmu.

Leži u jednoj sceni tog filma mladi partizan koji je ranjen. Kraj njega je njegov nekadašnji profesor matematike, i on partizan.

Mladi borac kaže: "Profesore, nikad mi nije bilo jasno ono slaganje: plus i plus daju plus, plus i minus daju minus, a minus i minus daju plus."

Profesor mu odgovara: "Vidi, to je ovako: prijatelj moga prijatelja je i moj prijatelj. Prijatelj moga neprijatelja je moj neprijatelj, a neprijatelj moga neprijatelja je moj prijatelj."

Izgleda da je ovih dana mnogo bitnije od čitanja romana da utvrdimo ko je neprijateljev prijatelj, a ko neprijateljev neprijatelj, pa da tako i mi lako utvrdimo da li je nepročitana knjiga naš neprijatelj ili prijatelj.

Tako je bilo i ranije. Romane, kako rekoh, nije lako pročitati, ali je veoma lako pričati o njima na osnovu jednog pasusa ili uvoda koji je na internetu o knjizi ostavio izdavač.

Ova priključenija sa (ne)čitanjem imaju i svoje legende. Vele da je pre mnogo godina jednom uvaženom kritičaru greškom poslato ono što danas više ne postoji, a to je maketa knjige.

Makete su se nekad pravile da bi tehnički urednici tačno videli debljinu knjige. Poslože se, naime, u tačnom broju bele stranice od papira koji će biti korišćen za štampu i povežu u korice.

Ova legendarna knjiga dobila je i svoju omotnicu i spolja je ličila na pravu knjigu. Poslata je uglednom kritičaru koji je nekoliko nedelja kasnije pozvan na promociju naslova "belih strana".

Vele da se on nimalo nije zbunio: dobrih pola sata je govorio o knjizi, pričaju vrlo nadahnuto, dok je u rukama sve vreme držao naslov koji među koricama nije imao nijedno slovo.

Ime i prezime ovog kritičara poznati su redakciji, a ja bih se za ovu priliku setio još jedne storije iz jedne od RTS-ovih starih TV drama.

U njoj ostareli univerzitetski profesor pravi mali kućni prijem povodom izlaska svoje nove teorijske knjige.

Svi mu čestitaju na naučnim dostignućima u njoj, a on svečano vadi nož za hartiju i svakom od njih, pošto na početku ostavi posvetu, opseče spojene tabake!

Da, nekada su knjige ostavljane sa neopsečenom gornjom ivicom tabaka da to uradi čitalac – naravno ako knjigu namerava da čita!

Možda bi i danas trebalo učiniti tako: ko opseče knjigu neka je i čita. Kraj spomenute TV drame je poučan: kad svi gosti odu, jedina koja ima pročitanu i opsečenu knjigu je njegova kućna pomoćnica.

Ovom tekstu sledi još samo poslednja rečenica.

Pisac ovog teksta hrabro u poslednjoj rečenici kaže: nije još pročitao roman "Kontraendorfin", te o njemu zasad nema šta da kaže.