Godišnji odmor kao bekstvo od civilizacije – letos su izgleda najbolje prošli ljubitelji prirode

Bilo je odlazaka na godišnji odmor i bez kovid-pasoša: u Crnu Goru, Makedoniju, Tursku, Albaniju. Do Grčke se putovalo duže, sa čekanjem na dva granična prelaza i obaveznim negativnim testom.

"Evo stigla sam, sve je u redu. U stvari, sve palme su izgorele, ali hotel nije", pisalo je u jednoj poruci koja mi je tokom leta stigla iz Turske.

I još jedna iz Grčke: "Mi smo dobro, ne brini, dim je svuda oko nas, ali požar je daleko. A ako počne da se približava idemo u more, plaža nam je blizu".

Gde je ono bezbrižno vreme kad se samo spakuješ i odvezeš na letovanje.

Izgleda da su najbolje prošli pravi ljubitelji prirode. Jezera, reke, planine, tu su u Srbiji, još ako je sreće da se sa nekog planinskog vrha ugrabi vedar dan kada u bezobalni pogled stanu oblaci, sunce, ptice, vazduh i osećanje za nezaborav...

Moji poznanici su nedavno pobegli iz Beograda i život nastavili na Staroj planini.

Zajedno smo na Babinom zubu, na oko dve hiljade metara nadmorske visine, čekali izlazak Sunca, u zimskim jaknama, uz jak severni vetar, koji je sa dolaskom novog dana oslabio. To su oni trenuci koji odlaze u lični arhiv večnosti.

Najzanimljivije fotografije ovog leta slao mi je brat sa jednog potpuno divljeg mesta do kojeg turizam još nije stigao, a bilo bi dobro da nikad i ne stigne.

Da bi uhvatio signal za mobilni, morao je da ode dvadesetak kilometara dalje od kuće u kojoj je pronašao raj. A u raju, pastrmke, rakovi, vodopad, paradajz sa ukusom paradajza, domaća lubenica, miris poljskog cveća… u malom selu u podnožju Kopaonika, odakle se noću vidi deo Mlečnog puta i zvezde padalice.

Tamo je upoznao čoveka koji se posle dvadeset godina rada u jednoj evropskoj prestonici, i to u IT biznisu, vratio u rodni kraj, gde sada i živi i letuje.

Pričao mu je kako mu je žao što ljudi čitav život potroše trčeći za iskustvima, saznanjima... a sve može mnogo jednostavnije. O tome upravo piše knjigu.

Tokom leta družila sam se sa našim ljudima koji su otišli iz Beograda i posle mnogo godina se vratili da odmor provedu u svom gradu.

Šokirani novogradnjama u nekada mirnim ulicama u kojima su se sankali i igrali između dve vatre, susrete sa starim društvom zakazivali su pored reke.

Iako su im dani u najvoljenijem gradu prolazili u prijatnoj atmosferi, otišli su sa gorkim ukusom, razočarani izgledom kraja u kome su odrastali.

"Hvala ti za lepo beogradsko leto. Molim te slikaj mi Orašac, pre nego što i on nestane, nisam stigla od silne jurnjave po gradu", pisalo je u jednom mejlu moje drugarice koja je pre odlaska u Berlin živela u blizini, a sve važne proslave u njenoj porodici organizovane su u bašti te kafane.

Iza putovanja uvek ostanu uspomene. Na neka od njih podsećaće školjkice, obluci sa obale i fotografije, a na neka druga negativni testovi, kovid-pasoši i beskonačne kolone vozila na graničnim prelazima.