Znam da ne postoji, ali pitam se da li bi mogla da se napravi aplikacija koja bi pomogla da se više voli srpski jezik. Hoće li nam engleski postati maternji? Zašto se deca više interesuju za strani nego za svoj, srpski, jezik? S engleskim je, zaključujem i mom sedmogodišnjem sinu sve lakše i zanimljivije.

Čujem sve češće od roditelja da moraju deci da plaćaju privatne časove srpskog jezika. Majka jednog prvaka mi se žalila da njena devojčica, dok je nije poslala na privatne časove, nije uspela da savlada čitanje.

S čitanjem bukvara prvak i ja smo se nekako izborili. Pročitao bi obično prve dve reči a ostatak rečenice izmišljao na svoj način. Odmah bih ga "ulovila".

Nisam mnogo ni očekivala od dečje literature koja je usledila. Crvenkapu je već s tri i po godine otkačio jer nije imala auto da ide kod bake, ko joj je kriv što je išla peške kroz šumu.

I zaista se ozbiljno između sina i mene isprečio srpski. 

Ni Jovan Jovanović Zmaj, omiljeni čika Jova, nije prošao, već na biografiji. Odmah mu je zamerio kako je kao lekar mogao da dozvoli da mu sva deca umru i kome je onda pisao pesme. Manje-više zatečena sam, jer su slične zaključke, sećam se, i imala neka druga deca mojih prijatelja.

Raspust je i čitamo lektiru, ali nije to baš tako lako. Ako bi sve to moglo da se otpeva i nacrta onda može, ali zar baš mora to čitanje...

Pepeljugu neće da čita, predlaže da maćehu prijavimo za nasilje. Čitam i ja i vidim da s tom Pepeljugom stvarno nešto nije u redu. Pronalazim na internetu razne verzije. Šta se desilo, ni Pepeljuga više nije ono što je bila. Sirota ona je toliko puta klonirana da joj se izgubio pravi DNK. Samo da se ne pojavi "Pepeljuga u rijalitiju u potrazi za princem".

Da probamo s bajkom Desanke Maksimović. Igrala se neka devojčica na morskoj obali pa izgubila zlatan prsten… I nekako je išlo dok jež ne svrati u zemlju sunđera na morskom dnu… kreće uzbuna. "Da li je ovo realno je l’ me neko ovde z…? Kako mogu morske sase da joj traže prsten. To ne postoji u životu." Nastavlja s pitanjima: "Gde je ovde Sunđer Bob, on bi joj definitivno našao taj prsten?" Ako se on pojavi mogao bi da nastavi čitanje.

Auuu, Desanka šta ću sada. Ljubim joj Slovo o ljubavi, kad od bajke nema vajde, šta joj je trebalo da taj prsten baci u more. A toliko sam puta pregazila Brankovinu zbog nje.

Iz morskih dubina odosmo pravo u svemir. Stiže crtež iz škole s temom "Moj školski čas". Pitam ga, "čoveče, kakav ti je ovo svemir". Odgovara: "Pa moj školski čas je u svemiru, ti to ne razumeš". Ugledam peticu, dobro je da je učiteljica razumela.

Sad znam, za sve je kriv susret s Pulikom (slikar Slobodan Jevtić). Mislila sam, šta zna dete od pet godina ko je Pulika, kada je na sav glas ispred RTS-a vikao gledajući u poziv za izložbu, kako bi prof. Darko Tanasković rekao, slikara "vulkanske neukrotivosti i nebeske svetlosti". "Hoću ovo da gledam, hoću da me vodiš da to vidim!"

Obećavam sebi da ću zaobilaziti Modernu galeriju u Valjevu s detetom, jer bi mi uticaj svetsko-zavičajne umetnosti na njega mogao razneti još ona dva preostala bela zida nekom novom Medialom a baš nemam nešto senzibiliteta prema tom pravcu za kućnu upotrebu.

Sada i shvatam zašto kad god treba nešto da čita pita "mogu li to da nacrtam". Dobro neka nacrta, samo nek se ne pravi Englez i nek hoda po zemlji.

I evo nama prvog zadatka iz lektire. Pesme Ljubivoja Ršumovića. Vidim kod deteta nema nekog velikog otpora a na prve stihove iz knjige – Dete je dete da ga volite i razumete, odmah uzbuđeno reaguje: "Ko je to rekao? To mi se mnogo sviđa. Ko je taj čovek? Hoću to da čitam!!!"

Radujem se. Yes, Yes, cool!!! Na engleskom u sebi, eto i ja da niko ne čuje.

Ti li si to bio, Ršume? Živeo ti nama, Ršume, još sto godina!

Kreće interesovanje za našeg izabranog pesnika i pitanja, pitanja… "Je l‘ on živ?" Jeste, kažem, ima 82 godine. "Pa to mu je baš mnogo godina, ali dobro je da je živ. Hoće li on sada da dođe u školu da mi priča svoje pesme?"

Smišljam brzopotezno odgovore da zadržim pažnju. Neće, ne može, korona je. "Neka stavi masku", ne odustaje od želje da mu pesnik stigne u školu. "Ne može sada, doći će čim prođe korona", slagah u pesnikovo ime, sve zarad srpske lektire. Ali pitanjima i zaključcima nema kraja.

"Korona neće proći ja ne mogu da čekam, taj Ljubivoje mi se mnogo sviđa, a vidiš da je mnogo važan kad su mestu gde se rodio dali ime po njemu." Objašnjavam da je to bilo suprotno ali dete ostaje pri svojoj tvrdnji.

"Da li je on išao sa Vukom Karadžićem u školu kad ima ovolike brkove?" Mnogo pitanja traži odgovore, ali sad je gotovo – Ljubivoje je naš.

Uzbuđenje je veće kad mu objasnim da je pesmu Vuče, Vuče, bubo lenja, koju zna od ranije, Ršumović posvetio svom sinu.

I krenusmo na putovanje s Ršumom, a Sunđer Bob ode na zasluženi odmor. Zasmetao nam je samo taj miš što je dobio grip i seo u džip. Nikako nije mogao da prođe. Zamerka pesniku – niko ne dobija grip već koronu, a morao je onda i mačak da je dobije. Objašnjavam da je to pisao kad nije bilo korone. "Mora onda da napiše ponovo", dete ne odustaje. Ne trepnuh a slagah opet u pesnikovo ime: Hoće, hoće, napisaće.

Čekam ga ispred škole a on izlazi s dve petice. Ilustracija i recitovanje odličan pet. Pita me: "Mama, jesam li ja sada postao umetnik?" Naravno, kažem, zar bi odgovor mogao biti drugačiji.

Izbor je pao na pesmu Vuk i ovca. Govori mi da mu se to najviše dopalo jer vuk i ovca nešto imaju i ne razume te odnose.

Shvatam dete baš misli svojom glavom. Razumem ja to vuk sa ovcom vekovima nešto ima, ma ne sa ovcom, sa celim stadom ima, a još ako mu se pojavi i crna ovca. To bi već bio Ršumović i za decu i za odrasle. Ni čobanin kad se nadlakti na štap ne voli da vidi crnu ovcu da mu ne pobuni stado. Ali ne bi bilo sada politički korektno prema ovčicama da širim priču.

Naša storijica se završava i produžavamo, a gde bi nego u školicu engleskog.

Dete je dete, da ga volite i razumete!