Читај ми!

На западу ништа ново – превисока цена лошег мира

Дана 11. новембра 1918, у пет ујутру, у вагону у Компијењској шуми потписано је примирје у Великом рату. Његови потписници, немачки политичар Матијас Ерцбергер и француски маршал Фош, знали су да је мир договорен тог дана орочен, али нису ни слутили да ће цена бити много већа него она плаћена у крви претходне четири године.

„Ова књига није ни оптужба ни исповест, а понајмање авантура, јер смрт није авантура за оне који стоје лицем у лице с њом. Овом књигом ћу једноставно покушати да прикажем једну генерацију људи која, иако је успела да избегне његове гранате, бива уништена ратом“, пише Ерих Марија Ремарк у уводу романа На западу ништа ново.

Иако га многи сматрају једним од најснажнијих антиратних романа, његов аутор га никада тако није описао. Славни немачки писац знао је да не мора то изричито да напише, довољно је било на папир преточити сопствено искуство из ровова у Фландрији.

Довољно је прочитати о узалудним јуришима које су митраљези косили као срп зрелу пшеницу, о ишчекивању артиљеријских баража који су бесомучно уништавали сваки живот, о освојеним метрима фронта који су натопљени крвљу непријатеља, само да би сутра били натопљени крвљу сабораца.

Кроз читав роман се провлачи Платонова цинична мисао о томе да су „само мртви видели крај рата“ и да и они који су преживели као и да нису. Можда их је промашио шрапнел или их није пробуразио бајонет, али су оштећени – уморне празне љуштуре исцеђене од оне стваралачке животне енергије, које желе, али нису способне да се врате нормалном животу.

Најновија филмска верзија На западу ништа ново немачке продукције на савршен визуелни начин оживљава Ремаркове пасусе, али и доноси један нови осврт на рат. Филм је освојио седам награда Бафта, а сада је један од главних кандидата у девет категорија на предстојећој додели Оскара.

Дивно је и слатко умрети за отаџбину, зар не?

Задивљен ватреним ораторством свог професора, Пол Баумер одлучује да се с друговима пријави у војску и покаже оданост цару и отаџбини. Задојени великим речима и још већим идејама о немачком рајху, а заправо не знајући ништа о страхотама рата, врло брзо се сударају са суровошћу и ужасима на фронту.

Њихов школски друг Лудвиг Бем гине прве ноћи, а дечаци схватају да рат није ни налик ономе што им је професор причао. Бруталност фронта и злокобну монотоност у рововима дечацима и Полу делимично разбија ново пријатељство са старијим војником Станислаусом „Катом“ Качинским.

Оно по чему се нова верзија разликује од романа и филма из 1930. године јесте што фале Полова искуства са одсуства у којима се показује отуђеност и ужасан психички данак код оних који су преживели. У остварењу из 1930. године, Пол на одсуству са фронта пита свог професора: „И даље мислите да је дивно и слатко умрети за отаџбину, зар не? И ми смо мислили. Прво гранатирање нас је научило другачије.“

Упркос томе што Ремарк посвећује велику пажњу психичким ожиљцима рата, у новој верзији филма одлучили су да о томе гледаоци изведу закључак гледајући реалистичне и одлично снимљене сцене мучних борби и Полову транзицију од ведрог дечака до сломљеног човека.

Легенда о убоду у леђа

Са друге стране, филм између сцена на фронту прати Матијаса Ерцбергера, немачког левичарског антиратног политичара који по сваку цену жели да преговара о окончању рата, и фанатичног генерала Фридрихса који одбија да прихвати реалност на терену и убеђен је у победу Рајха.

„Ови људи продају нашу отаџбину. Моја наређења су рат и борићу се за сваки метар. Французи покушавају да нам наметну потпуно неприхватљиве услове. Нећу капитулирати“, каже Фридрихс и наређује нови узалудни напад који постаје потпуна кланица и дебакл.

И док Пол у можда најмучнијој сцени филма убија једног француског војника, да би му се одмах потом извињавао док овај грца у сопственој крви, Ерцбергер у Компијењској шуми седа са француским генералом Фердинандом Фошом који испоручује сурове захтеве које Немачка мора да прихвати иначе ће се рат наставити.

Суочен са безусловном капитулацијом коју не може да одбије, Ерцбергер потписује примирје. На суптилан и веома ефектан начин приказује се да су услови под којима се постиже мир исто толико важни колико и сам прекид рата.

Наметање понижавајућих услова губитнику ствара плодно тле за будући рат. То се и те како видело са стварањем „Легенде о убоду у леђа“ (Dolchstoßlegende), популарном ставу у међуратној Немачкој, по ком царевина није поражена војнички на фронту од Антанте, већ због домаћих политичара који су је издали.

Ерцбергер је због тога убијен скоро три године након потписивања примирја, а Адолф Хитлер је задојен и на крилима "Dolchstoßlegende" дошао на власт. Савезничке силе у Другом светском рату су то добро научиле.

Понижење значи нови рат

И сам Ремарк је због тога забрањен јер су његова дела била „непатриотска“, морао је да побегне у Швајцарску, а његову најмлађу сестру нацисти су 1943. године убили због „подривања морала“. Судија је образложио одлуку речима: „Ваш брат је, нажалост, ван нашег домашаја. Ви нам, међутим, нећете побећи.“

Стављање овог аспекта у филм треба да послужи као снажна порука и у данашњим конфликтима у Европи и свету – да ће понижавајући мир довести до новог рата.

Да читава ситуација буде гора, маршал Фош је мислио да услови наметнути у вагону у Компијењској шуми нису довољно строги. Његове речи после мировне конференције у Версају биле су: „Ово није мир. Ово је примирје на 20 година.“ Омашио је за месец дана, али овога пута су Немци ушли у Париз.

Чак и ако На западу ништа ново тријумфује на додели Оскара, чак и ако сваки обичан човек прочита Ремарково сведочанство о узалудности ратовања, све док буде крвожедних генерала да покрећу ратове и оних самоуверених који не знају како да их окончају – неће бити мира. Можда је цинични Платон био у праву...

број коментара 0 Пошаљи коментар