Стефан Немањић

Стефан Немањић, назван Првовенчани, био је владар средњовековне државе Рашке који је успео да је подигне на статус краљевине.

Стефан Првовенчани је био велики жупан, те краљ од 1217. до 1228. године. Као други син великог жупана Стефана Немање, уместо старијег Вукана Немањића, наследио је престо. Његов млађи брат Сава Немањић је оснивач аутономне Српске архиепископије. За његове владавине подигнут је манастир Жича.

После пораза од Византије у бици на Морави 1190. године, закључен је мир према коме великог жупана Немању наслеђује његов средњи син Стефан, који добија титулу севастократора и византијску принцезу Евдокију за жену, а не прворођени Вукан. Истовремено, Византија је признала независност Рашке 1190. године.

Године 1196, на државном сабору код Петрове цркве у Расу, Стефан Немања је абдицирао у корист средњег сина Стефана, који постаје велики жупан Рашке. Најстаријем сину Вукану је оставио на управу Дукљу, Травунију, Хвосно и Топлицу. Убрзо потом, Вукан Немањић се прогласио краљем Дукље.

Стефан Немањић је 1198. године ступио у преговоре са римским папом Иноћентијем III, тражећи круну како би постао краљ Рашке, вероватно да би парирао Вукану, који је већ имао папину круну. Вукан је преко угарског краља Емерика утицао на папу Иноћентија III да Стефану не дâ краљевску круну.

Након смрти Стефана Немање, 1199. године, долази до све отвореније борбе за власт у Рашкој између Вукана и Стефана.

Стефан је уочи крсташких напада на Цариград, око 1201. или 1201. године, протерао византијску принцезу Евдокију, наводно због неверства у браку. Прогон византијске принцезе вероватно одражава Стефанове намере да себе чвршће веже за римског папу, од којег је очекивао да ће добити круну.

Убрзо избијају оружани сукоби између Вукана, којем је помагао хрватско-угарски краљ Емерик, и Стефана, којем је помагао бугарски цар Калојан. Угарска и Бугарска су тада биле у рату. Сукоб браће око престола нанео је огромне штете Рашкој. Разарања у грађанском рату су била страшна.

Почетком 1202. године, Вукан, уз помоћ Угара, преузима власт у Рашкој, а Стефан бежи на подручје Бугарске. Вукан је убрзо потом проглашен за великог жупана. Око 1205. године, Стефан, уз помоћ бугарског цара Калојана, преузима власт над Рашком. Стефан тада пише Сави да дође у Рашку и донесе Немањине мошти. У писму га подсећа на очеву вољу да он влада, тврдећи да је Вуканова непослушност узрок грађанскога рата.

Стефан јавља да је рат привремено добио, али да Вукан још није савладан, те му је потребна симболичка подршка: Сава се одазива Стефановом позиву и са групом црноризаца и Немањиним костима жури у Рашку. У земљу стиже почетком 1207. године, да подржи Стефана, којег назива "богом изабраног", док Вукана зове "великим кнезом". Црквено предање гласи да су се Стефан и Вукан, баш ту над моштима мртвога оца, коначно измирили. Но, изгледа да је организованом дочеку присуствовао само Стефан, али не и Вукан, коме се убрзо губи сваки траг, а није немогуће и да је уклоњен. Стефан постаје владар Рашке.

До 1216. године, Стефан Немањић је преузео контролу над Зетом. Освајањем Зете и приморских области, Стефан је стекао ближе контакте са Католичком црквом. Такође је ступио у тешње односе са Венецијом. Око 1216. или 1217. године, Стефан се оженио Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика Дандола. Од тог времена, венецијански и католички утицај је порастао у Србији.

Стефан Немањић је постигао договор са римским папом Хоноријем III да га призна за краља Рашке. Након што је изразио своју спремност да се потчини Риму, Стефану је одобрена краљевска круна (тзв. "венац") од папе. Папска круна је представљала међународно правно признање Рашке као независне државе. Године 1217, папински легат је стигао у Србију и обавио краљевско крунисање. Стефан Немањић, назван "Првовенчани", постаје крунисани ("овенчани") краљ, а Рашка постаје краљевина.

Стефан Немањић је умро 24. септембра 1228. Непосредно пре смрти, замонашио се и узео име Симон. Имао је четири сина, Радослава, Владислава, Уроша и Предислава те кћерку Комнину, док неки извори наводе да је имао још једну ћерку, под именом Ренијера. Стефана је на престолу наследио најстарији син Стефан Радослав.

Српска православна црква га назива Симон Монах Преподобни и слави га као свеца 24. септембра, односно 7. октобра по грегоријанском календару.

Његово „Житије Стефана Немање“ (1216) је прва српска целовита хагиографија и сматра се битним делом средњовековне књижевности.

број коментара 0 Пошаљи коментар