Растко (Сава) Немањић

Сава, најмлађи син Стефана Немање, први архиепископ аутокефалне српске цркве.

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава) рођен је око 1175. године у Расу, а умро 14. јануара 1236. године у Трнову.

Био је најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник.

Једна од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.

О Растковом раном животу не зна се много. Растао је у време великих спољнополитичких искушења за државу свога оца и могао се упознати са основним питањима вођења државе. Када је напунио 15 година, Растку је Стефан Немања поверио на управу хумску област.

На Свету гору, с намером да се замонаши, Растко је отишао 1191. године већ писмен и упознат са делима ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности. Различити извори на разне начине описује тај догађај. Савин приказ је скроман и суздржан.

С временом је прича о том одласку постајала драматичнија. У једном од извора, Теодосије Хиландарац наводи да је за Растком отац послао потеру с намером да га спречи да се замонаши. Потера је стигла на Свету гору пре него што се Растко замонашио, али он је успео да их опије и током ноћи прими монашки чин.

У манастиру Ватопед на Светој гори, који је био Савин дом наредних седам година, искрено се посветио монашком животу. У међувремену, у Србији је дошло до смене на престолу. Стефан Немања се 1196. године повукао са власти, коју је препустио свом средњем сину Стефану Немањићу. Ускоро се Стефан Немања придружио Сави на Светој гори.

После извесног времена боравка у Ватопеду, код Симеона и Саве се јавила идеја за оснивањем српског манастира на Светој гори. Сава је за то у Цариграду почетком 1198. године добио сагласност Алексија III Анђела.

Симеон је у Хиландару умро 1199. године. Падом Цариграда 1204. године, Света гора је припала Бонифацију, маркизу од Монферата. Положај светогорских манастира постао је несигуран, па су Сави браћа писала да пренесе очеве мошти у Србију.

Сава је пошао на дуго путовање са Симеоновим моштима и у пратњи групе хиландарских калуђера. Почетком 1207. године, Немањина три сина сахранила су његове посмртне остатке у гробници коју је припремио у својој задужбини Студеници.

Недуго затим, Сава је постављен за игумана Студенице. Сава је у Србију пренео све узоре светогорског манастирског живота, оснивао је манастире, лавре и испоснице.

Са братом Стефаном отпочео је радове на подизању Жиче. За време свог боравка у Студеници, Сава је поред службе написао и "Житије Светог Симеона", које представља истакнуто дело српске средњовековне књижевности.

Као игуман најзначајнијег манастира у Србији, Сава је морао да се укључи и у државничке послове. Значајну дипломатску мисију Сава је успешно обавио 1220. године, када је Србији запретила велика опасност од угарског краља Андрије II.

Сложене политичке околности на Балкану почетком 13. века, а исто тако сложена црквена ситуација у Србији, биле су позадина мисије Саве Немањића у Никеји, чији је резултат била аутокефалност српске цркве 1219. године, а Сава је постао архиепископ. Отишао је у Жичу, која је постала средиште нове, Српске архиепископије.

Стефан Првовенчани је умро 1228. године. Новог краља, Радослава, Сава је крунисао у Жичи. Следеће године, Сава је кренуо на ходочашће. Обишао је Јерусалим, Витлејем, Јордан, а у повратку је боравио на Светој гори.

Сава је био српски архиепископ до 1234. године. За наследника је поставио свог ученика Арсенија. Потом се упутио на друго ходочашће у Свету земљу. Иако је брод којим је Сава пловио био жртва гусарског напада, Сава је ипак успешно приспео у луку Бриндизи.

Одатле се упутио у Јерусалим, па у Египат и Малу Азију. У повратку је боравио у бугарском Трнову, где је и умро 1236. године.

број коментара 0 Пошаљи коментар