Рекорд у гледаности, и активно учешће у јавној дискусији, која је углавном острашћена и искључива, с једне или друге стране, и сведена на црно-бело опредељивање за Тита или за Дражу, на партизане и четнике, олако изречене оцене у земљи и окружењу да нешто није у реду по принципу "нећу да гледам јер знам да је Дража био бољи од Броза", или да је" то нова комунистичка пропаганда" и гомила других глупости, говори више него сва наручена истраживања и наглабања аналитичара о јавном мњењу у Србији данас.

Тужни роде, пред очима се отима и ствара независна држава Косово, у чему сви мање или више учествујемо, нити водимо озбиљну а преко пожељну дебату о кључним националним, економским и културним питањима, али о "Равној гори" и Курта и Мурта и старо и младо суде, пресуђују, заузимају ставове, критикују и хвале, те што нема овога, те што нема онога у серији, зашто су папуче с монограмом или зашто официри пију у Кладову, а у ствари Немци су им дали дрогу (а откуд официри с Немцима кад су мобилисани против њих) пред десант елитне немачке јединице на Сипски канал, која је постигла ефекат изненађења и десантом заузела канал и спречила реализацију плана југословенске војске о запречавању Дунава потапањем шлепера и бродова натоварених бетонским блоковима.

Зашто се Дража није већ појавио, зашто нема клања, зашто нема гибанице, с једне, или зашто нема акције партизана и падањe Немаца као снопље а партизану гину не жалећи своје животе. И зашто Тито није приказан као непогрешиви вођа?

Ово је мој поглед на румор у јавности око серије "Равна гора". Нити је "Равна гора" документарни филм о партизанима и четницима, нити су они битни, нити их има у априлском рату, нити је ово хроника рата и подела у Југославији 1941, већ уметнички израз једног времена, коме је рам историјски оквир и кључни догађаји, не сви, и актери - такође не сви - у који је смештена судбина мале сиромашне породице у Западној Србији.

У границама достигнућа савремене историографије, серија је конципирана као уметнички, односно креативни израз аутора у оквирима које му постављају догађаји и личности, односно актери. Ово је ауторска серија, а не документарни филм. Ово је само сегмент времена и расула државе у периоду април-јул 1941, које се посматра и прелама преко једне породице. Дакле, мали људи у великим и наметнутим догађајима. И ништа више, и ништа мање.

Историјски контекст догађаја у серији дат је коректно, уз по неку непрецизност, хронологија догађаја такође, великим историјским догађајима дата је људска димензија, атмосфера је углавном погођена, коректна је и фактографија дата уз историјске личности. Па одакле онда потреба да се неумерно хвали или багателише изузетан напор људи који су радили на овој серији?

Не видим други разлог но у називу серије. "Равна гора", која као планина нити је равна нити је посебна гора, ко је био и видео зна. Она је везана за равногорски покрет, односно ту је настао нуклеус формирања југословенске војске у отаџбини, признате од сопствене владе, врховног команданта и савезника.

Дакле, ради се о савезничкој војсци, а не фашистичким и колаборационистичким одредима. Изгледа да нема иритантнијег топонима за део народа у Србији и окружењу од Равне горе. Она је за њих црвена марама у кориди која се упорно представља као синоним за назадно, фашистичко, злочиначко. А њен вођа је синоним за сва зла.

Да је аутор дао други назив серији, о чему је било говора, вероватно не би изазвала овакво интересовање, и подгрејала старе поделе на нов начин и с новим актерима, и сврставања уз један или други покрет, уз Тита или Дражу, уз Глоговца или Бјелогрлића, за Радоша или против њега. Апсурд и лудило. Да се серија звала "Ветрови рата" или "Врхови Зеленгоре", на пример, а Зеленгора је и највеће стратиште четничких јединица, вероватно нико не би посебно био заинтересован.

Други проблем је вероватно у перцепцији лика и дела самог аутора серијала. Јер, понеки активиста у критици каже да му је Бајић од раније познат као антикомуниста, па да следствено томе он и не може снимити другачију серију до антикомунистичку.

Други кажу да је играо у партизанским филмовима, па да следствено томе мора де је комуниста и да ће четнике приказати само као издајнике.

Трећи кажу да је снимао серије о моравском селу, па да не може сад снимити серију о Тити или Дражи. А ко има тапију на српску историју и њено приказивање? Или се можда, како филозофи кажу, сматра да је истина у ауторитету и потиче од њега.

Сад када нема ауторитета - нема ни истине. Свако може и пожељно је да трага за истином, да исприча чак и различиту причу о истом периоду и о истим актерима, да сними бољу серију, филм, драму. Шта год.

Трећи проблем може бити у поимању прошлости и свођењу на ниво ко је био у праву, ко се борио, а ко је издајник. Рефлекс комунистичке пропаганде, субноровске истине, још увек је жив и налази своје присталице. Они као да сматрају да је забрањено бити антикомуниста у Србији, и да је још увек на снази закон о заштити имена лика и дела Јосипа Броза Тита.

Никако не прихватају чињеницу да је могућ у Србији антифашизам, а да није искључиво повезан с комунистима, и с вођом Титом. Да ли је у Србији могао постојати човек који је био против Немаца као и 1914-1918, а да је уједно и против комуниста и њиховог застрашујућег терора над сопственим народом и разорне пропаганде, упркос борби против окупатора? Или да је био против Немаца, али и против четничких ужасних злочина над сопственим народом, упркос борби против окупатора?

Слободану Јовановићу не можете, упркос пресуди суда и рехабилитацији, да оспорите да је био антифашиста али истовремено и доследни антикомуниста. С друге стране се очекује глорификација покрета Драже Михаиловића и епска представа о четницима и њиховим данашњим промотерима који углавном и живе од тога. Ни једни ни други неће бити сасвим задовољни.

Серија није доминатно повезана ни с Титом ни с Дражом, већ говори о малој сеоској породици, њеном растакању и поделама које су генерисане и од Тита и од Драже и од других фактора у Србији у 1941. години. Боље рећи, у серији се појављују и Тито и Дража и Недић и Александар Мишић и многи други. Они неће, као раније, бити представљени идолатријски и митомански, позитивно или негативно, већ ће, да би се прошлост лакше разумела, бити оживљени у виду јунака серије.

Притом, и време и личности биће приказани слојевито, са свим људским манама и врлинама. Не црно-бело, него и црно и бело са свим нијансама. Притом, да се не одбаци антифашизам српског народа на који он, упркос свему, може бити поносан.

Ова серија не даје ни превише ни премало простора ни једној ни другој страни, које су узгред буди речено поражене. Једни 1945, а други деведесетих година сами су себе појели као она античка змија, и сами срушили сопствено дело, сопствене тековине и сопствену снажно идеологизовану слику прошлости.

Сводити рат у Југославији 1941-1945. само на четничке и партизане, битно је редуковање историје и из перспективе два ривалска покрета који су узгред буди речено сарађивали до почетка новембра 1941, и таква перспектива не може пружити целовит поглед на догађаје и актере у овом периоду. Дакле, посматрати све покрете и све актере, колико је могуће, посматрати свакодневни живот једне породице, у динамици односа, од 1941. у контексту времена а не са становишта победника и поражених, то је намера серије.

Притом, то није релативизација историје, него покушај приказивања једног времена кроз призму битних фактора који су утицали својим понашањем, чињењем или нечињењем на мале људе односно једну сиромашну сеоску породицу. У јавности се меша оно што се десило с оним што се није десило, а многи, с једне или друге стране мисле да би требало да се баш то деси и да им дâ потврду за сопствена убеђења. Тако посматрано, неће бити задовољни ни једни ни други.

Но, у Србији је данас тако. Свако има свој поглед, а ничији није како треба. Сви су у праву и нико није у праву. Иако сви говоре о потреби помирења, нико неће да се мири јер од подела живе и као да су им поделе смисао живота. Треба мирно погледати наставак серије.

Можда ће и неког подстаћи да размишља и о себи и нама. Комунисти могу до миле воље да се поносе својим достигнућима на националном, политичком и културном плану, да уживају у тековинама револуције, четници могу да носе браде и кокарде и да оптужују Запад за издају, Љотићевци да сматрају да си и они у праву.

Историјско утемељење серије увек наилази на велике проблеме. Досадашња историографија је највише пратила само неколико главних актера, па чак ни њих довољно прецизно, понекад контроверзно. Радош Бајић се нашао пред незахвалним задатком да оживи и иначе противречне историјске личности, на основу још противречнијих, међусобно често супротстављених података. Тамо где је било мноштво података, извршена је одређена реконструкција. Тамо где их није било довољно, требало је остати веран духу времена.

Дакле, требало је да и ти фиктивни детаљи буду историјски вероватни и могући. А све то требало је урадити на један уметнички нов начин. Историјске личности приказане су верно, колико је то било могуће на овом степену историјских сазнања. Сачекајте, па упоредите Бајићеву слику и визију Тита и осталих комуниста с ранијим бројним уметничким представама.

Тито је раније приказиван у једној надљудској, нереалној перспективи, а да скоро никада нису приказани његови најближи сарадници. Код Радоша Бајића први пут гледамо једну реалистичну и људску слику Тита, а такође и први пут видимо његове праве сараднике (Ђиласа, Темпа, Ранковића, Даворјанку, Нешковића), који до сада никад нису били уметнички приказивани.

О свим другим личностима, укључујући и Дражу Михаиловића и његов долазак на Равну гору или како је добио надимак Чича, постоје различити подаци. Радош Бајић је за све своје историјске ликове успео да исприповеда историографски приближно веродостојне приче.

Неки од његових ликова, као што Душан Симовић, краљ Петар, Александар Мишић, Милан Недић и други, приказани су изузетно драматично. Сукоб Михаиловића и Пећанца, такође је први пут уметнички предочен.

Посебно достигнуће серије јесте стварање историјски веродостојних ликова из народа - породица Катић из Планинице, поп Љубинко, учитељ Живадин, Милисав и други ликови из народа, социолошки верно одражавају људе, друштвене групе и односе на српском селу.

Уопште гледано, историјски контекст догађаја у серији дат је коректно, атмосфера дочарана, а хронологија догађаја стриктно поштована, личностима је дата људска димензија, без једностраних приказа и вредновања.

Добронамерни гледалац ће на крају схватити да серија неће превредновати српску историју, нити ће продубити поделе, већ може допринети разумевању сложености процеса и догађаја, као и улоге стварних личности, али и малих (обичних) људи у великим догађајима.