"У филм и спорт сви се разумеју", рекао је велики геније Чарли Чаплин. Последња два месеца у то сам се дословце уверио. Тешко да има једног аналитичара наше стварности, колумнисте, новинара, публицисте - који до данас није зашиљио оловку на "Равној гори" или на мојој маленкости. Кад бих све читао, био би ми потребан резервни живот.

Нормално је да има оних који не мисле најбоље о пројекту који ми је одузео последње четири године живота. Далеко било да ми се нема шта замерити. И негативна критика - кад је аргументована и добронамерна - лековита је и добродошла. Писали су осведочени професионалци попут Цвијановића, Лазанског, Кесића... Понешто су замерили - али су и хвалили.

Са танушним аргументима, жељни крви и препознатљивости, надметали су се млади, неафирмисани лавови - ко ће бити критичнији, злурадији и малициознији. Своје једноумне погледе изнели су и износе такозвани неприкосновени експерти и самопрокламовани власници тапија на заоставштину четничког покрета. Пишу гневно и увређено чим се емитовање епизоде заврши, не сачекавши ни одјавну шпицу.

Да их неко не претекне, да неко случајно пре њих не "окачи" на гиљотину Фејсбука покоју реч поштовања за огроман труд, или похвалу за ма шта у "Равној гори" - коју тако бесомучно нападају. Пишу као скрибомани и свезналице, као велики познаваоци свега и свачега, као кључари правде и стручњаци за филмску уметност.

Као уљеза само што ме мотком не терају из њихове вишедеценијске ексклузиве, или боље речено са њихове њиве, где сам се дрзнуо да без питања уђем. Од које они као апостоли истине и борци за част и правду Равногорског покрета годинама угодно и лепо живе - продајући по дијаспори своја наштанцована дела, сликовнице, бојанке и шољице за кафу са ликом несрећног Чиче. У шта сам се уверио пре десет дана у Чикагу.

Спремни на готовс и унапред багателишући, намргођено су о "Равној гори" писали чувени писци и бивши амбасадори - али и драматурзи који у својој професионалној каријери нису смислили ни скеч. Њиховим интелектуалним еминенцијама је било довољно да виде неколико секвенци моје серије па да излију жуч на порталима оне телевизије која исте вечери кад се на РТС-у приказује "Равна гора", такође у ударном термину репризно емитује школу трбушног плеса, с неприкосновеним Сулејманом у главној улози.

Коме више не траже ни пасош кад долази у Београд да посредством две телевизије са националном фреквенцијом - после 150 година поново покори Србе. Уз очекивани Пешчаник оглашавале су се на својим блоговима познате београдске старлете, Мир-Јам књижевнице и власнице агенција за пословну пратњу.

Брже-боље је на Твитеру експертски реаговао филмски есејиста млађе гарде са брадицом вехабије - препоручујући гледаоцима да никако не гледају "Равну гору". Нешто касније, са истим препорукама јавио се уважени историчар и пуковник у пензији, позивајући не знам кога, он ваљда зна - да ми се забрани даљи рад на пројекту. Онако официрски, одсечно, или - као некад?

Јављала се више пута забринута Слободна Европа. Сарајевски Дневни аваз је сеирио, загребачки тисак се тједно згражавао. Веома предано и континуирано су по мени и "Равној гори" пљувале надалеко чувене интернет електронске новине. Кад могу Његову светост патријарха - а што не би Радоша. Признајем да ми ласка што сам макар у нечему Кустурицу оставио иза себе.

Доглавни уредници тих скаредних издања произвели су ме у неприкосновену звезду својих сајтова без очекиваног шњура и уз изневерене наде да ћу као сом да загризем удицу и мрцварим се са њима по судовима. Нека им буде на част. Почаствован неочекиваним позивом најмоћнијег јавног сервиса на свету, на стотинак метара од Беле куће у Вашингтону - у врућу столицу Гласа Америке сео сам драговољно. Свако може да се улогује и да види и чује, да у интервјуу који је више личио на саслушање - нисам замуцкивао док сам објашњавао циљеве и моралне постулате „Равне горе" о којој су свој став изнели и чланови породице покојног маршала.

Пре тога, рестлови комунистичке догме истурили су свој храбри времешни подмладак СКОЈ, који је одважно демонстрирао испред РТС-а апострофирајући ме као класног непријатеља и издајника број један.

Од тада, и поготово после прогласа војвођанских народних хероја о чијој је народноослободилачкој борби Булајић снимио чувени "Велики транспорт" за десетине милиона долара - кад одлазим на пијацу осврћем се и страхујем да ме не заскоче неки нови Прле и Тихи и одведу директно у СУБНОР. Радостан што је Северна Кореја безбедно далеко, бојим се да ћу, уколико избегнем преки суд, обавезно бити депортован на преваспитавање негде ближе.

Такође, онима који су тврдили да знају да ћу се определити за четничку страну, није јасно зашто су национал-фанатици здесна - такође љути и срдити. Због чињенице да у „Равној гори" равноправно сликам и комунисте, они ми не опраштају то што сам пре 35 година био Далибор у "Партизанској ескадрили" - па ме и они називају издајником, гневно тврдећи да је то што чиним равно злочину, јер „та комунистичка гамад не заслужује ни да јој се име помене".

Згрожен злом и мржњом у сопственом народу, истомерно сам равнодушан на похвале и критике. Док бауљам кроз голооточког топлог зеца, док бесно ударају и једни и други, и леви и десни, док добијам анонимне претње, али и поруке хиљаде оних који ме свакодневно бодре да истрајем - ја сам уверен да побеђујемо.

Побеђује боља и лепша Србија. Она која хоће да разговара, да призна неправду, да се покаје, да се помири и хришћански опрости. Ваљда је због тога "Равна гора" најгледанија.