Скоро тридесет година сам живела у мамином ол-инклузив, бесплатном хотелу. Наравно, није то никакав хотел, али неко је прао, чистио и кувао за мене. Била су то срећна времена.

Када сам почела да примам стипендију у четвртој години факултета, на мој рачун ишли су телефон, бус-плус, храна за пса. Када сам се запослила, томе сам додала животно осигурање и инфостан. Када се све сабере, то је мање од 15.000 динара месечно. И ништа нисам уштедела.

Куповала сам одећу, али није то било сваки месец. Признајем да сам и паразитирала на старијој сестри. Нисам куповала парфеме, моја сестра их је увек имала довољно. Накит генерално никада нисам носила, то је последња ствар на коју бих дала свој новац.

Нисам пушач. Не пијем сваки дан. Излазим, али не сваког викенда. Идем у биоскоп, али не сваке недеље. На концерт одем једном годишње.

Додуше, имам много другарица и све волимо да седнемо и попијемо кафу. Чињеница је и да волим да једем, али ретко једем ван куће. 

Сваког лета некуда одем на десетак дана, али не идем увек на море. И један викенд годишње некуда отпутујем.

Не знам на шта је новац одлазио у "редовним месецима". Биће да сам га попила и појела.

Плата се није променила, али моји трошкови јесу када сам се одселила од родитеља.

Црна недеља

Недељу дана пре него што легне плата увек останем без пара и постајем благо депресивна. 

Тим пре је дан када ме банка обавештава о промени стања на рачуну – посебан. Тако је било и када сам била дете.

Мама би прве суботе у месецу након што би добила плату куповала сестри и мени "хепи мил".

Друге суботе, након што би добила плату, куповала би нам пицу.

Треће суботе купила би нам пирошку са сиром.

Четврте суботе бисмо звале маму на посао да тражимо хепи мил. Али то је била она субота пре плате, тада једемо шта има код куће.

Можда је тада таква ситуација била нормална, биле су деведесете. Зашто деведесете копају по мом новчанику?

Штедња

Покушавала сам да уштедим, заиста јесам. Када сам била мала то је било лако. Давала сам ба(н)ки да ми чува новац који сам добијала од ње за рођендан и празнике.

Ујак је откупљивао дукат који бих пронашла у чесници за Божић, па ми је и то био извор прихода. Новац ми је давао и када сам сакупљала трешње.

Као дете сам се и коцкала. Играла сам таблић са баком, у динар. Динар по динар, новчаница.

Пре него што би постале новчанице, кованице сам чувала у хулахопкама. Новчићи би одзвањали док сам ходала.

Не знам како. Не знам зашто. Када сам порасла никако нисам могла опет да уштедим. Можда ми је фалио мотив.

Спознаја

Пре три године назвала ме је девојка из Осигурања и понудила ми неку врсту животног осигурања. Сваки месец ја уплатим десет евра и за тридесет година добијем око 7.000 евра.

Прихватила сам. Сазнала сам да је могуће да се сваки месец одрекнем десет евра. Али тридесет година је баш далеко. А 7.000 евра не могу да ми осигурају безбрижну старост. 

Уплатила сам још једну полису. Још 25 евра месечно.

Упркос већим трошковима, на крају месеца опет сам била на нули. Дакле негде сам "уштедела".

А тих 25 година је баш далеко.

Нула, нула, нула...

Када сам почела да живим са тада вереником, а данас мужем, трошкови су порасли. А ја и даље на нули. 

Како увек НУЛА? Живела са родитељима – уштеда нула. Почела осигурање да уплаћујем – нула. Одем на море – нула. Сезона празника и поклона – нула.

Није тако само код мене. Не знам никога ко равномерно распореди новац кроз цео месец. 

Онда смо мој Милош и ја схватили да ћемо ове године имати много трошкова због организације свадбе. Треба платити капару за ресторан, за бенд, венчаницу, итд.

Када смо све ставили на папир, израчунали смо у коликом ћемо минусу бити. Отприлике као четири моје плате. Дошло је време да и ја допринесем уштедама. Како, ако је увек нула?

Написали смо који су нам фиксни трошкови и направили пројекције колико нам треба укупно новца месечно за кирију, храну, за хемију, поклоне, изласке и непредвиђене ситуације. 

Ексел је рекао да могу сваки месец да уштедим 7.000 динара ако се строго држим плана.

Такмичарски дух 

Било ме је срамота да не уштедим бар толико и гледала сам да се "упакујем" у предвиђена поља. Немогућа мисија.

Испоставило се да за непредвиђене трошкове треба много више новца него што сам планирала (5.000) јер нешто УВЕК искрсне. Овај месец сам, на пример, морала да купим сочива и ишла сам на свадбу. 

А док сам пратила како се крећу Милошеви трошкови, који је штедео више од планираног, пробудио се мој такмичарски дух.

Нисам ни на чему конкретном уштедела. Нисам шкртарила, нисам гладовала. Куповала сам рационално. Нисам куповала ствари које бих иначе купила, а које ми нису заиста потребне и не причињавају ми велико задовољство, попут освеживача просторија и сличних мамипара.

Све у свему, ја напокон уштедих онолико колико је мудри Ексел предвидео. Седам хиљада динара. Победа величине капаре за венчаницу, али коју могу сама себи да приуштим. Мало задовољство због истрчаног тридесетодневног маратона.

А у суштини, уштеда је опет нула.

Још ако моји пријатељи наставе да се венчавају – тешко мени.