Од прошле године скоро све купујем онлајн – што због короне, што зато што сам се породила и било је прекомпликовано организовати излазак из стана. Бар једном недељно су ми на врата куцали поштари и курири.

Није да није било проблема, много пута су ме звали, а ја се нисам јавила, јер ми је телефон стално утишан због бебе. Онда их ја позовем, па се они врате неки други пут да донесу.

Дешавало се да тврде да немају где да паркирају и да ја морам да сиђем, иако знам да то није тачно. Ипак, имали су разумевања када год им кажем због чега сам везана за стан.

Са поштаром никада нисам имала ни најмањи проблем. Сваки пут би стрпљиво чекао да отворим, доносио ми пакете, рачуне, па и судске позиве за бивше станаре и онда чекао да ја њих позовем да видимо шта да радимо. Запамтио ми је и име и презиме, што није баш најлакше када живите у згради са више од осамдесет станова.

Наслушала сам се, међутим, прича о куририма који су одбијали да се попну до врата, тврдећи да то не раде због короне, мада у њиховим курирским службама тврде супротно, о томе како нису ни покушали доставу и само су пакет оставили у пошти...

Како се ситуација са короном мењала, а бебац мало порастао, почела сам више да излазим па сам решила да, када нешто поручујем, напишем адресу својих родитеља, јер код њих стан никада није празан.

Папирић који ме је изнервирао

Шаље ми тата поруку: "Обавезно понеси личну карту, треба у пошти да покупиш пакет". Зашто у пошти, зашто нису донели на адресу?

Одмах ми је било јасно, поштару је било мрско да се пешке попне на трећи спрат, јер зграда нема лифт. Лакше му је било да напише како је два пута долазио, нас није било и ето, сада имам пет дана да пошиљку покупим у пошти.

Још на папирићу који је оставио у сандучету не пише ни време када је достава покушана, али пише датум – па тог дана сам чак и ја била ту, и то цео дан. Дакле, није истина.

Е па, нећу да будем наивчина, има да се жалим. Ако сви увек ћутимо, јер нас мрзи да одемо и да се жалимо, никад неће бити боље.

Дошла сам да се жалим на поштара, кад оно...

Сачекала сам свој ред испред шалтера за испоруке пошиљки, затим рекла да сам дошла да се жалим на поштара и дала им папирић.

Рекла сам им да може слободно да се уђе у зграду јер интерфон не ради, да сам ја била ту и да достава сигурно није покушана. На папирићу је потпис поштара.

Након 10 минута дошла је жена одговорна за такве случајеве: "Звали смо га, рекао је да ако није био постекспрес (а није био), да је сигурно покушао да убаци у сандуче, а пошто није успео, а пише да су била два пакета (дакле два пакета, а не како сам ја мислила два пута покушана достава), оставио је у пошти. Он нема обавезу да вам достави до стана, ако није постекспрес."

"А како је поштар на другој адреси доносио пакет", питала сам је. Каже да је била његова добра воља, вероватно је имао и друге испоруке.

"Хвала на објашњењу, да знам за следећи пут, да не клеветам човека. Пријатно."

Што би се рекло, испалила сам се. И сва срећа што сам отишла до поште, јер да сам написала имејл директно "Пошти Србије" човеку бих, ни кривом ни дужном, направила проблем.

Међутим, остајем при томе да правда мора да се истера, али треба и да се извинимо када нисмо у праву.