Већ годину дана не спавам људски, што би се рекло. Очекивано је, имам бебу која не планира да веже више од три сата сна. Ни сама не знам колико се пута будим ноћу, ни када је време да се коначно устане.

У мојој глави, нека психолошка граница док сам била на породиљском одсуству била је 7 часова. Ако бих се пробудила у 6, то ми је прерано, а 8 часова су пусти снови.

Било како било, када се пробудим, прво што урадим јесте да погледам сат. Али проблем је што не видим толико далеко, а наочаре углавном не успем да напипам (телефон не спава са мном).

Срећом, па је сунце мој савезник - између 6.30 и 7 часова се раздани, тако да када видим светло, знам да је ноћним буђењима крај и да је време да се устане.

Тако сам и јутрос устала када и сунце, да бих се припремила за посао. За дивно чудо, мој син је и даље спавао. Помислила сам како ће можда напокон да почне да се буди у 8 часова, што би ми омогућило да бар попијем кафу на миру.

Али, не. Казаљке су померене, и то је седам. Зезнуо ме је.

Зар нисмо рекли да их нећемо више померати?

Од 2017. године прича се о томе да се више неће померати казаљке. Европосланици су тада рекли да промена времена уместо да донесе уштеде и помогне људима у функционисању има штетне ефектe, попут повећаног броја саобраћајних несрећа и пада продуктивности на радном месту.

Наредне године спроведена је и анкета у ЕУ - грађани су рекли да не желе више да померају сатове.

Ипак, иако су се и Европска комисија и Европски парламент са тиме сагласили, Савет ЕУ то још није аминовао.

И тако смо и ми, који нисмо у ЕУ, али смо законодавство на овом пољу с њима ускладили, ноћас спавали дуже. Мислим, неки су спавали дуже.

Свиђа ми се "ратно време"

Летње рачунање времена имало је смисла у Првом светском рату: Главни разлог била је уштеда енергетских ресурса, како би могли да се користе за потребе ратовања.

Да мене неко пита, а не пита ме, не бисмо се никада вратили "божјем времену", како га је Вудро Вилсон назвао, и баш би ми било лепше да заувек будемо у "ратном времену".

Разлог је једноставан - ужасава ме помисао да се из јутарње смене враћам кући по мраку.

Стандардно радно време

У односу на земље западне и средње Европе, у Србији мрак долази раније због географског положаја. Због тога они који имају стандарадно радно време од 9 до 17, односно од 10 до 18 часова, једва виде сунце после посла.

Ми који радимо по сменама, или они који раде у државној служби и радно време им почиње у 7.30 имамо среће када смо на летњем рачунању времена - када завршимо с послом још можемо да прошетамо по дану, или да изведемо дете у парк после посла. 

С друге стране, заиста је чудно устајати пре сунца и спремати се за посао по мраку. Сваки пут када устанем пре 6 часова у глави ми се врте Бајагини стихови "Јер је ноћ, ноћ, ноћ, ноћ, тотални је мрак, ништа се више не види у тами". Али то лакше прегрмим, јер није време које бих искористила за боравак напољу.

Међутим, када у 16 часова буде пао мрак, вероватно ћу опсовати Савет Европске уније што је променио то дивно "ратно време".

А, ако усвоје да зимско рачунање времена буде стандард, жестоко ће ме зезнути, као и ђаке који иду после подне у школу - током целе године кућама ће се враћати по мраку.