Недеља јутро. У возу сам од Пожеге до Београда. Будим се из слатког сна, а око мене веје. У топлом кроз прозор гледам идилу. Поново падам у сан. Будим се поново за десетак минута и схватам да воз стоји. Добро, мислим, стао је на кратко, није први пут, увек мало застану да би у станицу стигли по реду вожње. И људи око мене дремуцкају. Све изгледа као почетак романтичног новогодишњег филма, где се двоје среће и заљубљује у возу који стоји.

Али живот није филм, поготово не живот у Србији, који режира драму савршеније од сваког синеасте.

После пола сата стајања, људи се разбуђују и почиње лагано комешање и коментарисање. Сви се питају шта се дешава, зашто стојимо толико, али нема претераног узбуђења. Машиновођа и кондуктер чаврљају, не много заинтересовани за оно што се дешава.

Први сат чекања углавном је тако протекао, уз повремено бацање погледа на сат и слегање раменима. Стижемо у Београд сигурно до поднева. Како смо само били наивни.

Негде у другом сату постало је јасно да се нешто озбиљно дешава. Воз и даље стоји, домета немамо, као ни одговоре на све учесталија питања путника. Вејавица појачава и све изгледа сабласно. Око нас су само брда, види се само белина снега, што нас и даље не брине превише јер смо у топлом.

Машиновођа флегматичног изгледа, са најк качкетом, репићем и брковима Кларка Гејбла, напокон саопштава - после више од два сата чекања - да су гране пале на пругу и напонску мрежу и морамо да сачекамо екипе "Србијавоза" из Ваљева да то реше. Завладао је прећутни договор путника да ћемо сачекати јер то, сматрамо, не би требало да потраје. Поново наивни.

Смењујемо се у кабини машиновође, где само у једној тачки једна телефон може да ухвати домет, и јављамо најближима шта се дешава. Колико-толико, имамо вере да ћемо се макнути убрзо.

Пролазе трећи и четврти сат, сви су већ погрицкали оно што су имали, а екипе "Србијавоза" и даље не расклањају грање. Не можемо ни напред ни назад. До нас долазе само половичне или полуинформације да ће бити готово за пола сата, сат, два сата, али немамо конкретне одговоре. Атмосфера већ постаје узаврела јер незадовољство путника расте, а немамо начина да било шта сазнамо.

У сваком друштву, па и сваком филму, има неколико типова људи - незаинтересовани, хејтери, забављачи и они који све знају. Тако је било и у овом возу. Неколико студената целу блокаду је џоњало, једна времешна жена посебно се истицала палетом псовки и доживљаја, неки су збијали шале и одржавали колико-толико позитивну атмосферу, а један момак је тврдио да зна како ће ово да се заврши и да ћемо у Београд сигурно стићи до три поподне.

И баш тај који се правио да све зна, чуо је да екипе не долазе да склоне гране јер не могу да приђу и да ће морати да се нађе друго решење. Овај пут је био у праву. После четири сата чекања, схватили смо да прва опција за нормализацију саобраћаја, до које се дошло после неколико сати већања машиновође са надлежнима, пада у воду, односно снег.

Баш онај снег који су метеоролози најавили два-три дана раније, уз посебно истицање да ће га највише бити на западу и југозападу земље. Али, наше путаре и железничаре некако је изненадио. Сви у возу стекли смо утисак да било каква оргаизација и план за овакве блокаде не постоје и да се, просто, чека да се ситуација реши сама од себе. Недељом није баш све тако једноставно као радним данима. Заиста?

Поново не знамо шта даље, сви су бесни и нервозни. Поједини се нуде да се прошетају пругом и сами склоне грање јер стајање у месту ломи и најчеличније живце. И поново онај паметњаковић чује како кондуктер прича са централом - решења нема, осим да сачекамо аутобус који ће да нас превезе до Београда.

Који аутобус, одакле, да ли ће бити места за све, докле ће нас возити - ништа не знамо. Крећу разноразне приче и причице да ми никад нећемо ни стићи, да ће мрак да падне за два сата. А на све то, гаси се струја у напонској мрежи, па цео воз остаје без грејања. И ту долази до првих препирки и проблема.

Она гласна жена, пуна доживљаја и псовки, претећи одлази до кондуктера и машиновође. Саопштава им да, ако се нешто не смисли, путници избацују њих из воза и сами преузимају кормило, односно управљање возом.

Телефон кондуктера звони и сазнајемо - извесни Живојин из Косјерића долази аутобусом да нас спасе. Почиње еуфорија јер нисмо далеко од тог места и сигурно ћемо за 20 минута, после пет сати блокаде, наставити пут.

Али, наша срећа није била дугог века тј. дубока као снег који је нападао – после тих 20 минута нам саопштавају да се камион препречио на путу и зауставио Живојина да дође до нас. Мало је рећи да нисмо могли да верујемо шта се дешава и да ноћење у завејаном возу постаје реална опција. И ови који су одржавали атмосферу позитивном почињу да губе живце. Више ништа није смешно.

Снег јако веје, неколико ентузијастичних пушача изашло је да прекрати муке и у том тренутку нападало је до колена. Они су нам били као мерачи дубине снега.

Међу 35 путника затекао се и један Француз који је на пропутовању по Европи. Откуд у возу код Косјерића, чини ми се да ни он није знао јер је његов благо погубљен поглед говорио мало тога, али је шок био очигледан. Вероватно га је све помало подсетило на Сибир, јер је уз себе имао и речник руског језика, за који је тврдио да је сличан српском. Слично као Сибир и Србија, мој друзја.

Док сви разговором покушавамо да не полудимо, наш спасилац Живојин успео је да се пробије кроз барикаду и стигне некако до нас, тј. близу нас. Након тачно шест сати чекања у возу, знали смо шта ћемо даље – преко завејане пруге пешке, уназад, да се попнемо на пут где нас чека Живојин. Било је и оних који су збијали шале да није чудно што нас спасава баш човек по имену Живојин, јер је и српску војску спасио војвода Живојин Мишић.

Иако је пут од завејаног воза до аутобуса нама у том тренутку личио на Албанску голготу, нас 35 далеко је било од војске, мада нас је, истина, морал некако слушао и одржао.

А војнички морал би, изгледа, сломили српски путари. Кад смо се напокон аутобусом, преко Ваљева, запутили у Београд, наредни курцшлус сачекао нас је на Ибарској магистрали – због неочишћеног снега аутобус и неколико шлепера препречили су се на путу и створиле су се километарске колоне. Поново смо милели. Било је џабе и што је шофер Живојин покушао да нас разгали турбо-фолком, поджанр шаторска музика. Гужва је била неподношљива.

После клацкања по мраку, некако смо стигли у Београд око 18 часова, после 11 сати од поласка из Пожеге. А требало је да пут траје нешто више од три сата. Међутим, непредвидиве појаве - снег у децембру, су пут учиниле три пута дужим, бар по времену.

Невероватно је да је парола "снађи се, брале", чији је призвук, као и снег, провејавао током шест сати блокаде у возу, присутан на српским путевима и пругама, баш "кад снегу време није". Србија није ни Сахара, а ни Сибир, па да не знамо шта нас је то снашло. Он мора да буде урачунат у планове и распореде рада. Па чак и недељом.