Шеф НАТО-а и бивши премијер Норвешке Јенс Столтенберг обожава да псује. И то на српском! Каже да му је то филтер за стрес, изађе и оно најгоре, па му је после лакше. Тата му је својевремено био амбасадор у Београду, па је осим сочних сладоледа, мали Јенс из лепе Србије у сећање урезао и сочне псовке.

Ово је истина, барем у књизи. Познати норвешки писац Ерленд Лу у књизи "Фвонк" овако портретише свој главни лик, премијера Норвешке Јенса Столтенберга. Да ли је Столтенберг заиста такав, питаћемо га када посети Србију идући пут.

(За сладолед је тачно, и сам је признао на једној конференцији у Београду).

Не би ме чудило ни да Столтенберг опсује понекад. Прво што странца Срби науче су све речи које почињу на слово Ј, а имају везе са сексуалном активношћу, и уз њих низ именица које могу и не морају да се мењају по падежима - мајка, сестра, сунце, хлеб, уста. И то је забавно свима да чују - странац уз нагласак псује на српском. О, како само брзо уче! 

Да рашчистимо одмах – псујем и ја, најчешће док возим и док играм тенис. Кад се бахати возачи у последњем тренутку престројавају, не марећи да ли ће вам оштетити браник, ништа друго не остаје него да им пожелите срећан пут уз две-три гадости. У спорту се подразумева, кад ме форхенд не слуша као Новака, опсујем као и он понекад.

У свађама, расправама, свакодневном разговору не псујем. И то је нешто што сам понела из куће. Моји родитељи не псују често. Понекад чујем маму кад јело загори или стигне велики рачун за телефон, а тату ако пукне гума на комбајну, ако чекићем удари у прст уместо у ексер.

Знам да је "нормално" да грађани Србије псују, да је то део наше културе, аутохтоности, традиције, па ако хоћете - и добродошлице.

Али није нормално и добро да једна девојчица или дечак у парку другом детету кажу да је "г..но једно смрдљиво". А баш то је једна трогодишњакиња рекла ћерки моје сестре, која није знала шта да јој одговори. И све то јер није хтела одмах да се склони са љуљашке.

Дотрчала је до маме, уз страх јој на ухо шапнула шта јој је "другарица" рекла и зацрвенела се. Било ју је срамота што то преноси мами тако ружне речи.

Када ми је сестра за то испричала, била сам у чуду. Зашто јој се обратила на тај начин? Одакле јој такав речник? Да ли се родитељи испред ње тако изражавају? Шта ће говорити кад мало порасте и кад заиста буде разлога за љутњу и расправу?

Одговори су сами стигли чим сам наредни пут ушла на Фејсбук, учитала насловне стране неколико портала и погледала ТВ канале.

Објава која је имала више од 2.000 лајкова на Фејсбуку је текст новинарке на једном познатом сајту у ком је коментарисала случај жене која је бившем дечку разлупала ауто. И у тексту понека псовка и речи на "Ј", а коментара да је "текст одличан" није мањкало.

Зашто на информативном порталу такав стил има места? И људима је то нормално. Изгледа да је само мени сметао такав речник колегинице, нико га није довео у питање.

И није она једина. Готово да више и нема места и канала где се саговорник не чашћава палетом псовки, наслова у ком се "звезде" не описују сочним речима, не преноси дијалози ко је кога где послао тамо одакле је дошао.

О ријалити програмима да и не говоримо. Ако желите да странац што брже научи сочан српски вокабулар, укључите му ријалити. 

Деца све што чују упијају као сунђери. Било да им је речено директно или су негде чули успут. Кад зато буду имали прилике, као девојчица из парка, употребиће без размишљања. Неће их бити срамота јер неће знати да то није лепо и културно.

Како ће једног дана та деца да разговарају? Да ли ће уопште знати за дијалог или помирљиви тон? Или ће културна комуникација потпуно да ишчезне?

Изгледа да смо ближи овој другој, да нам псовка као филтер-за-стрес опција, којој понекад у књизи Ерленда Луа прибегне и Јенс Столтенберг, у будућности постане уобичајена комуникација. 

А како ћемо онда да избацујемо стрес?