Šef NATO-a i bivši premijer Norveške Jens Stoltenberg obožava da psuje. I to na srpskom! Kaže da mu je to filter za stres, izađe i ono najgore, pa mu je posle lakše. Tata mu je svojevremeno bio ambasador u Beogradu, pa je osim sočnih sladoleda, mali Jens iz lepe Srbije u sećanje urezao i sočne psovke.

Ovo je istina, barem u knjizi. Poznati norveški pisac Erlend Lu u knjizi "Fvonk" ovako portretiše svoj glavni lik, premijera Norveške Jensa Stoltenberga. Da li je Stoltenberg zaista takav, pitaćemo ga kada poseti Srbiju idući put.

(Za sladoled je tačno, i sam je priznao na jednoj konferenciji u Beogradu).

Ne bi me čudilo ni da Stoltenberg opsuje ponekad. Prvo što stranca Srbi nauče su sve reči koje počinju na slovo J, a imaju veze sa seksualnom aktivnošću, i uz njih niz imenica koje mogu i ne moraju da se menjaju po padežima - majka, sestra, sunce, hleb, usta. I to je zabavno svima da čuju - stranac uz naglasak psuje na srpskom. O, kako samo brzo uče! 

Da raščistimo odmah – psujem i ja, najčešće dok vozim i dok igram tenis. Kad se bahati vozači u poslednjem trenutku prestrojavaju, ne mareći da li će vam oštetiti branik, ništa drugo ne ostaje nego da im poželite srećan put uz dve-tri gadosti. U sportu se podrazumeva, kad me forhend ne sluša kao Novaka, opsujem kao i on ponekad.

U svađama, raspravama, svakodnevnom razgovoru ne psujem. I to je nešto što sam ponela iz kuće. Moji roditelji ne psuju često. Ponekad čujem mamu kad jelo zagori ili stigne veliki račun za telefon, a tatu ako pukne guma na kombajnu, ako čekićem udari u prst umesto u ekser.

Znam da je "normalno" da građani Srbije psuju, da je to deo naše kulture, autohtonosti, tradicije, pa ako hoćete - i dobrodošlice.

Ali nije normalno i dobro da jedna devojčica ili dečak u parku drugom detetu kažu da je "g..no jedno smrdljivo". A baš to je jedna trogodišnjakinja rekla ćerki moje sestre, koja nije znala šta da joj odgovori. I sve to jer nije htela odmah da se skloni sa ljuljaške.

Dotrčala je do mame, uz strah joj na uho šapnula šta joj je "drugarica" rekla i zacrvenela se. Bilo ju je sramota što to prenosi mami tako ružne reči.

Kada mi je sestra za to ispričala, bila sam u čudu. Zašto joj se obratila na taj način? Odakle joj takav rečnik? Da li se roditelji ispred nje tako izražavaju? Šta će govoriti kad malo poraste i kad zaista bude razloga za ljutnju i raspravu?

Odgovori su sami stigli čim sam naredni put ušla na Fejsbuk, učitala naslovne strane nekoliko portala i pogledala TV kanale.

Objava koja je imala više od 2.000 lajkova na Fejsbuku je tekst novinarke na jednom poznatom sajtu u kom je komentarisala slučaj žene koja je bivšem dečku razlupala auto. I u tekstu poneka psovka i reči na "J", a komentara da je "tekst odličan" nije manjkalo.

Zašto na informativnom portalu takav stil ima mesta? I ljudima je to normalno. Izgleda da je samo meni smetao takav rečnik koleginice, niko ga nije doveo u pitanje.

I nije ona jedina. Gotovo da više i nema mesta i kanala gde se sagovornik ne čašćava paletom psovki, naslova u kom se "zvezde" ne opisuju sočnim rečima, ne prenosi dijalozi ko je koga gde poslao tamo odakle je došao.

O rijaliti programima da i ne govorimo. Ako želite da stranac što brže nauči sočan srpski vokabular, uključite mu rijaliti. 

Deca sve što čuju upijaju kao sunđeri. Bilo da im je rečeno direktno ili su negde čuli usput. Kad zato budu imali prilike, kao devojčica iz parka, upotrebiće bez razmišljanja. Neće ih biti sramota jer neće znati da to nije lepo i kulturno.

Kako će jednog dana ta deca da razgovaraju? Da li će uopšte znati za dijalog ili pomirljivi ton? Ili će kulturna komunikacija potpuno da iščezne?

Izgleda da smo bliži ovoj drugoj, da nam psovka kao filter-za-stres opcija, kojoj ponekad u knjizi Erlenda Lua pribegne i Jens Stoltenberg, u budućnosti postane uobičajena komunikacija. 

A kako ćemo onda da izbacujemo stres?