Hej, ženo, ne mogu danas na kafu, onaj moj došao ljut sa posla, urla na decu i mene. Ma, ćuti, kakvih ima, znaš onaj Marinin kakav je, zamisli da te bije.

Ćuti, proći će ga.

E, Zoro moja, dok smo se zabavljali stalno mi je ugađao, danas me ošamario jer sam mu odgovorila, nisam ga pustila da istera svoje. Ma, ćuti, tvoj je zlatan, onaj moj kad se napije, razlupa sve po kući.

Ćuti, proći će ga, to je faza, nije nikome lako.

Mama, Zoran se danas naljutio na mene što hoću da idem na seminar a većina kolega su muškarci. Ne znam šta ću, prošli put kad sam išla, pretio mi je, ispitivao gde sam i s kim sam, prisluškivao mi telefon nedeljama. Ćuti, ćerko, bar donosi pare u kuću. Zamisli da je raspikuća kao tvoj pokojni otac, sve što zaradi prokocka.

Ćuti, proći će ga, bolje sedi kući, u pravu je čovek, šta ćeš među muškarce.

I onda stvarno ona počne da ćuti. I tebi, i njemu, i drugarici, i sestri, bratu, majci. Mora da su u pravu, proći će ga sigurno, to je faza. Kome i da priča kad nema ko da sluša.

Onda vremenom počne da ćuti i sebi. Zrnce misli da to tako ne treba zgnječi na mestu. Sigurno ste, misli ona, u pravu vi koji kažete da ima i gorih. Pa, nije joj ni loše toliko, ubeđuje sebe.

Svađaju se, mire se, ispod jorgana "popravljaju stvari", kao što ju je baba učila kad se udavala. Udari je tu i tamo, s vremena na vreme. Bože moj, pa svi imaju probleme, ne samo ona.

Ćuti i čeka da ga prođe faza, kao što si je savetovala. Više je niko i ne pita. Razume te, imaš i ti svoju muku.

Mesec, pola godine, godinu, dve, valja istrpeti, ćutati i čekati.

Udario ju je jednom ove nedelje, za dve dva puta, između toga joj "drobi" i ubija je u pojam psihički, više ne zna šta je ispravno. Ne zna ni kome da kaže jer zna šta ćeš joj reći: Ćuti, proći će ga.

I onda, kad završi u hitnoj sa slomljenim rebrom, porodica takođe ćuti i pravi se da ništa nije znala. "Imali su solidan brak, poneki problem, kao i svi", kažeš.

Okrećeš glavu, ne preispituješ sebe i sto puta izgovoreno "ćuti", zlatni savet upućen za "srećnu" vezu.

Posle se pitaš zašto se to desilo. Zašto?

Zato što joj nisi dala da priča. Zato što si ugušila njen prvi vapaj za pomoći, svaki sledeći gušila je sama.

Tom kratkom reči od četiri slova, onako usputno, kao da je uzrečica, direktno si joj stavila do znanja da treba da trpi, a perfidno da ne želiš da slušaš.

Kad joj kažeš "ćuti", poručuješ da je njena veza njena, ne tvoja stvar. Da je to intima. Da je i tvoja majka ćutala. Prljav veš ne iznosiš na ulicu. Zato što to tako ne treba.

A onda kad zaista, zauvek ućuti, pitaš se šta su mogla da učiniš. Kako si mogla da pomogneš? Nisi mogla mnogo, misliš.

Mogla si. Za početak – da je saslušaš. Da joj ne udeljuješ savet i teraš na zavet "ćutanja".