Срећом, све је више пешака у Београду који умеју мало да "мућну" главом и сачекају пре него што истрче на зебру. Чекају док се неко не смилује да их пусти. Не силе и не хватају се за закон. Истренирали су их возачи. Јер само у књигама (бајкама) нека тамо зебра може да буде јача од Пежоовог лава. И тачка.

Могу пешаци да се бусају колико им воља - искључиво од добре воље оног ко седи за воланом зависи хоће ли "остарити" на тротоару.

Знам то јер сам пешак. Али сам и возач. И то у просеку трећи у колони аутомобила пре пешачког, а први који стане и пропусти пешака.

Ваљда ми се зато стално осмехују. Дигну руку, климну главом. И стари и млади. И жене и мушкарци. Родитељи посебно.

Фин неки свет, рекли би неки. Ја кажем - истраумирани.

Тренд климања главом нисам уочила код пешака у мањем граду, у којем сам рођена. Тамо углавном заузму позицију и погледају, а чешће не погледају, лево-десно и газе.

Јер пешак је цар, зна се. На пешачком је бог. Aли не у Београду.

Ништа чудно, велики град, велика гужва. На коловозу прште трубе, добацивања, псовке, средњи прсти. Сви негде журе.

Журио је и онај што је пре годину дана прегазио деветогодишњег Стефана на Карабурми. Зато се на том прелазу људи два-три пута окрену лево-десно док не стигну на другу, безбедну страну улице. Посебно родитељи са децом, јер се баш преко те зебре стиже до три вртића и дечјег диспанзера на Карабурми, који се налазе одмах ту.

Окрећем се и ја - пешак. И пажљивије него на било ком другом месту возим, скрећем, пазим када сам у улози возача. Истраумирана, него шта.

Ваљда су нам ти који журе и јуре "отворили очи" - пешак није бог, а пропуштање двоногаша на пешачком прелазу у пракси није царски декрет, већ факултативни излет.

Они који то још нису научили, мораће. Бар док закон не постане батина и нађе начин да отме волан сили.

Оне који су лекцију схватили препознаћете по осмеху. Осмехните се и ви, јер бахатост у овом друштву мора да има опозицију.