Бабушке, шарене мараме, руска застава и велики натпис Москва-Београд за мене су право изненађење на новогодишњем тргу у центру Београда.

Кућице постављене око јелке која је стигла као поклон из Русије, како је пре неколико дана пренео Фонет, представљају прави мали руски трг у српској престоници.

На прву лопту сам помислила "Аха, копирамо Емирате, па правимо глобално село", нешто налик једној од популарних атракција у Дубаију где се на једном великом "вашару" представљају све земље света. Одете у Дубаи, а вратите се са сликом са, рецимо, венецијанских канала. Није лоше за туризам.

Међутим, на мини новогодишњем тргу у Кнез Михаиловој, изузетно скромном за центар престонице (не заборавимо да је ипак Кнез центар), не обиђох ни једну другу престоницу осим руске.

Шећерне луле, кувана ракија, сарма за понети и киоск "собрание", где можете купити традиционалну руску храну.

Разумљиво, рекли би неки, пошто се у последњих годину дана много Руса доселило у Београд. На сваком кораку чујемо руски језик, на улици, у превозу. Због тога су и станарине у главном граду отишле у небеса.

Али не смемо заборавити да је 24. фебруара године коју испраћамо Русија започела рат. И управо због тог рата су се ти Руси, које срећемо на улицама, нашли у Србији. А у нашој земљи нашле су се и украјинске избеглице. Нема их, кажу, колико има Руса, али су ту.

Зато не чуди што је вест да је у Београду осванула "руска јелка" поделила јавност. Субјективно, много је мање оних који критикују.

Али реалност каже да се на истоку Европе ратује и да више од 10 месеци тамо негде у Украјини падају бомбе, као што су '99. падале код нас. Сећам се, мирис влажног комшијског подрума помешан са страхом од бомби и гелера никада неће изветрети из памћења.

Познато је и да се наша држава, према ономе што можемо да чујемо, труди да се у том рату што више држи по страни - док Запад тражи да се јасно и гласно дистанцирамо од Русије.

У складу са државном политиком и ја сам неутрална - не сметају ми ни Руси ни руска пијаца. Али бих волела да негде у центру имамо и украјинску. Због тог баланса који нам је неопходан.

Пошто баланса нема - чему онда руски трг у српској престоници?

Због Руса који су, како волимо да се нашалимо, "окупирали" Београд?

Ми чак ни не знамо због чега су ти људи дошли код нас. Не знамо какав став о рату имају, да ли су побегли из земље јер се не слажу са политиком коју води њихова држава или су само дошли да би побегли од санкција и мирно наставили своје животе и послове.

То не знамо. Али знамо да су Украјинци који су дошли у нашу земљу - овде јер су бежали да спасу живу главу.

У тој, не политички, већ људски осетљивој ситуацији, није примерено играти се са људским осећањима. Из пијетета према жртвама, међу којима, према последњем извештају УН, има више од 400 деце.

Из солидарности са људима који су остали у Украјини и празнике дочекују уз звук сирена и несташицу струје.

А ако све то склонимо у страну, и даље остаје питање - зашто би се на новогодишњим тезгама у Београду нашли симболи и сувенири државе која није Србија?

Зар марама коју носе жене по српским селима није заслужила да добије својих месец дана престоничке славе?

Зар грнчаријa из домаћих радионица не би ималa коме да се прода, кад земљане ћупове и шарено грнче можемо да видимо само у кафани?

А плетене корпе? Српска народна ношња? Влашка, војвођанска, јужњачка кухиња? Сјенички сир и комплет лепиња? Баница, Васина торта, тарана? Пеглана кобасица и пиротски ђубек?

Уверена сам да би за нас било боље да сваки гост, а нарочито странац, из Београда понесе урамљен гоблен и реплику пиротског ћилима, него шарену бабушку и чокањ вотке.

И сувенир са поруком: "Дођите нам опет". На српском.