ПРИЛОГ УЗ ЈЕЛО, ИЗ ДНЕВНИKА... ИЛИ УМЕСТО ПРИДЕВА. Да ли су придев овдашњи и прилог овде заменљиви у реченици? Професор Радоје Симић сматра да јесу, што је и илустровао примером: реченицу „Овдашњи свет не жели путеве“ упоредио је са „Свет овде не жели путеве“. Већу промену значења није уочио.

Е сад, у саопштењу премијерке Брнабић: „Људи овде не умиру од глади већ 200 година“ (Блиц), чини нам се да је могло стајати и „овдашњи људи“. Да ли?

Професор Симић даље каже да „замена придева прилогом није сасвим адекватна“: овде значи „на овом месту“, а „овдашњи људи“ не морају бити „на овом месту“. Заменом прилога придевом мења се значење реченице. Зна премијерка, људи овде су њена брига, а овдашњи су већином негде тамо.

СКУПШТИНСКО ПРИВОЂЕЊЕ. Штошта се догоди и каже током скупштинске расправе. Поготово каже: „Посланик ДС Радослав Милојичић замолио је министарку правде Нелу Кубуровић да приведе праву председника ПС Александра Вулина, за кога каже да је одавно требало да се нађе у затвору“ (РТВ). Да ли је требало да га ухапси или да му предочи шта пише у Пословнику, остаје нејасно јер се не зна како се неко може привести праву?

До сада се могло привести крају (докрајчити), привести памети (опаметити) или привести свести (освестити), па чак и привести правди, то јест правосуђу (ухапсити). Право и правда нису синоними па привести праву није прихватљива конструкција.

Али можда ће баш та конструкција ући у студентски жаргон: док ме професор није привео (грађанском/стварном/облигационом) праву, нисам положио испит.

ЈОШ МАЛО О ЖАРГОНУ. „Бањалучки премијер убијен у сачекуши“, сазнајемо на сајту РТС-а. Међутим, та сачекуша „жуља“ једног посетиоца сајта: „Шта је то сачекуша? Ваљда је требало рећи из заседе.“

Жаргон струкâ све више прелази у језик, информатичари су нас „усрећили“ својим фајловима или глаголом даунлоудовати, што чујемо свакодневно. Свој жаргон имају лекари, адвокати, новинари црне хронике... сетимо се само њихове саобраћајке. И њихове сачекуше. За ово потоње је „крив“ новинар Предраг Јеремић, аутор књиге „Сачекуша“.

Једна моја колегиница, пре него што је нашла други посао, закачила је на огласну таблу поруку следеће садржине: „Чувајте нам лепи српски језик, само њега имамо.“ Нисам сигуран да сам са сачекушом био на висини задатка.

НИШТАВ ПРАВОПИС. „По југословенском Закону о облигационим односима из 1978. године, ништави уговори су врста неважећих уговора.“ Чекај, чекај, какви уговори? Ништави? Може ли се тако рећи? У Речнику Матице српске стоји да може, да значи „1. безвредан, безначајан; незнатан. 2. правн. који нема законску важност, неважећи.“ Само, у Речнику се предност даје облику ништаван.

Професор Иван Клајн каже да је ништав „свакако ређи облик, који данас звучи старински или песнички“. Или правнички. У правничким текстовима у медијима имамо оба облика, можда би требало да се определимо за један. А који? Овог пута биће боље да питамо струку.

ПОСЛАНИЦИ ПОД ПРИТИСКОМ. „Ребаланс буџета: 62 'за' и девет уздржаних“, „За распуштање косовског парламента гласало је 90 посланика, против је било четворо, а уздржана три.“ Питање је да ли је реч уздржан овде коректно употребљена.

Ако погледамо Речник Матице српске, видећемо да је глагол уздржати се овде употребљен као трпни придев (уздржан), што значи да је субјекат пасиван, тј. да трпи радњу, а посланици су активни, гласају по своме уверењу (бар би требало).

Предлог Матичиног речника како би требало писати: „Неко је гласао за, неко против, неко се уздржао.“

НЕПОУЗДАНИ ПОЛИТИЧАР. Kод непоузданог приповедања, читаоцу у једном тренутку постаје јасно да приповедач не може или неће да разуме догађаје на начин како би их разумео компетентни читалац. Тако је у књижевности.

Живот је књига, и то отворена. Има и приповедача: „Тражим мир у свету, ништа мање“ (Доналд Трамп). Непоузданог. Да ли ћемо потражити неког веродостојног?