БОСАНСКИ 1. Босански језик је термин који не признају језички стручњаци у Београду, а мислим да је слична ситуација и у Загребу. А које је главно обележје тог језичког идиома? У тачки 155 Правописа босанскога језика стоји да су „ријечи из арапског, перзијског и турског језика најбројније посуђенице у босанскоме језику...“.

А то су: мосур (калем), фара (радост), девар (исламски верски обичај по којем се поводом нечије смрти новцем дарива сиротиња за откуп покојникове душе), хутба (проповед петком и за бајрам), текбир (у исламу учење односно изговарање у више наврата Алаху-екбер), тешдид (означава удвостручене консонанте у арапском језику)...

A шта је заједничко свим овим речима? Архаичне су, у медијима их нема, већ углавном у верским текстовима. Само онај ко живи у садашњости може отићи у будућност. Ко живи у прошлости тамо и остаје.

БОСАНСКИ 2. Које су још речи ушле у грађу Правописа босанскога језика? Оне поцрпене из дела писаца познатих по бираном језику и стилу: Меше Селимовића, Скендера Куленовића, Ћамила Сијарића, Асима Пеце...

Лепо. Само, зар то нису српски писци? Примери из њихових дела налазе се и у Правопису српскога језика. Којим језиком су говорили? Зар је Асим Пецо, некада професор на Филолошком факултету у Београду, писао на босанском?

Овде немамо само једну истину: наша је само једна од истина.

БОСАНСКИ 3. Босански се у нечему разилази од српског (а мислим и од хрватског) језика. На пример, у промени романских личних имена: у номинативу ће бити Petrarca, у генитиву Petrarke, а присвојни придев ће гласити Petrarkin. Оригинал се чува у основном облику, а у косим падежима и у присвојном придеву пише се као што се говори. Па где то још има?

Код Вука Стефановића Караџића. У преводу Новог завјета, у номинативу стоји Исус Христос (презиме само донекле адаптирано, остао грчки суфикс), у зависним падежима је Христа, Христу, а присвојни придев гласи Христов. Зашто?

Не преводи се свето име када је у основном облику. Тако је бар у српском. А Петрарка, ма колико велики песник, није проглашен за свеца.

ЦРНОГОРСКИ 1. И црногорски језик са својим правописом изазива контроверзе. У том правопису, у четвртом од девет Правописних начела стоји следеће: „Општецрногорски фонеми ћ, ђ, ć (умекшано с), з' (умекшано з), настали јекавским јотовањем, дио су црногорске стандарднојезичке норме.“

Српски лингвиста Срето Танасић тврди да је глас ć раширен на целокупном ијекавском подручју српскога језика. Исто је и са гласом ђ у речи ђед.

Зато је бесмислено враћати се дијалектима да би се утврдила посебност језика, јер „ниједан дијалекат који постоји у Црној Гори не реализује се само у границама државе Црне Горе“.

ЦРНОГОРСКИ 2. У хрватском језику, колико је мени познато, све скраћенице су променљиве и могу имати падежне наставке. У српском има и оних које су непроменљиве, где није створен обичај да се при говорењу спелују па не добијају морфолошке наставке.

Тако се САД чита „Сједињенe Америчкe Државe", НЕ: „ес-а-де“.

У црногорском правопису стоји да „правила имају своје изузетке у оним случајевима које је усталила дуга употребна традиција. Тако се нпр. САД чита као 'ес-а-де'“. Изгледа да су изабрали страну.

ЦРНОГОРСКИ 3. Социјални фемининативи су, према дефиницији професора Клајна, изведенице женског рода са значењем професионалног или неког другог друштвеног статуса, нпр. чистачица, шефица и сл.

Међутим, такве речи новијег датума, за које се залажу неке политичке групације, нису, бар за сада, део стандардног српског језика.

Део црногорског јесу: у њиховом правопису сам нашао оптимисткињу, психолошкињу, рационалисткињу. Изгледа да ипак не говоримо исти језик: док српски лингвисти сматрају да ове „родно сензитивне“ новотарије нису добро уклопљене у наш језички систем, за црногорски нису спорне.