Lekcije koje nismo naučili, zašto rat u Ukrajini nije regionalna već globalna pretnja

Sukob koji traje 365 dana već je promenio mnogo od onoga što je svet mislio da zna, ne samo o vojnim operacijama i strategiji već i o diplomatiji, obaveštajnom i sajber delovanju i energetskoj stabilnosti.

Dok je Zapad u početku oklevao i preispitivao apele Kijeva, koji su u prvim danima rata bili očajnički, vrlo brzo se prešlo na takmičenje i pritiskanje pojedinih evropskih vlada da obezbede oružje koje Ukrajinci traže.

Počelo se sa municijom, čekaju se isporuke teških oklopnjaka, a ni borbeni avioni i projektili dugog dometa više nije neostvariv kijevski san.

Ono što jeste podiglo jezičak na vagi, za koji se u jednom trenutku vlast u Kijevu jedva držala, bio je i ostaje sajber rat i obavaštajni podaci koje zapadne zemlje dele sa Kijevom.

U početku su se i SAD i mnoge evropske zemlje premišljale da podele svoje obaveštajne podatke sa Kijevom. Pre svega, sumnjalo se da li su svi u ukrajinskoj vladi lojalni Volodimiru Zelenskom ili bi osetljivi podaci mogli da "procure" do Moskve.

Upravo su zahvaljujući podacima koje su na taj način dobili, Ukrajinci uspeli da spreče zauzimanje aerodroma "Hostomel", što je verovatno bilo ključno da Kijev ne padne, a da se  Volodimir Zelenski i njegovi saradnici održe na vlasti.

Uz pomoć oružja koje su dobili, pre svega od SAD u prvim mesecima rata, Ukrajinci su potisnuli Ruse iz Kijeva ka istoku.

Rusija i Ukrajina dele dugu vojnu tradiciju koja datira još od carske Rusije, a razlika u nastupima na bojnom polju u ovom ratu su u najmanju ruku zanimljive.

Ukrajina je od 1993. godine deo programa partnerstva sa Nacionalnom gardom SAD, u kojem su njene oružane snage obučavane prema američkom modelu izdavanja naređenja gde se podstiče individualna inicijativa i procena. Ovakav način komandnog lanca pokazao se prilično efikasan za Ukrajince u ovom ratu.

Ruske oružane snage, koje se u velikoj meri oslanjaju na regrute, nemaju dovoljan broj školovanog podoficirskog kadra, a ovlašćenje za donošenje odluka ostaje u velikoj meri centralizovano i za Ukrajince predvidivo.

U bici za Kijev, ruske tenkove, kamione za snabdevanje pa i helikoptere uništile su male i mobilne ukrajinske odbrambene jedinice naoružane oružjem kao što su "stingers", "NLAV" i dronovi.

S druge strane u bici za Donbas, ruska teška artiljerija uveliko je nadmašila ukrajinsku ali su tu prednost okrnjili mobilni artiljerijski raketni sistemi američke proizvodnje "HIMARS" koje koristi Kijev.

Njihova sposobnost preciznog udara uništila je neka ruska skladišta municije i objekte u kojima je boravio veći broj ruskih vojnika.

Slična stvar se desila i u Crnom moru gde su, iako ruska mornarica drži primat i praktično kontroliše sve luke na ukrajinskom kopnu, značajno udaljile ruske brodove od kada koriste rakete "neptun" i američki "harpun". 

Krah diplomatije, kupovina vremena i jalove rezolucije

Budimpeštanski memorandum, Normandijski format i Sporazum iz Minska ostali su mrtvo slovo na papiru, dok su, sva je prilika, i potpisnici i posrednici u njima bili duboko svesni da je reč samo o kupovini vremena.

Iako Zapad tvrdi da se s Putinom neće pregovarati, osim o povlačenju ruskih trupa iz Ukrajine, čekanje da se ruski predsednik predomisli jednako je jalov posao kao i prethodno potpisani sporazumi.

Nekoliko diplomatskih pokušaja, bivšeg izraelskog premijera u prvim nedeljama rata, i turskog predsednika, da se za pregovarački sto dovedu delegacije dve zemlje doživeli su neuspeh, a meseci koji su usledili pregovore su totalno odgurnuli sa stola.

Ipak poslednja najavljena vojna pomoć SAD od "svega" 500 miliona dolara Kijevu i izjava predsednika SAD Džozefa Bajdena na skupu u Varšavi da je "potrebna samo jedna rečenica Vladimira Putina da okonča rat u Ukrajini", možda znači da sva pregovaračka vrata nisu zatvorena.

Ko bi mogao u ovom trenutku da ohrabri ili pritisne Moskvu i Kijev na pregovore, teško je reći.

UN sa svojom politikom i rezolucijama nije donela nikakav rezultat. Takva pasivna politika međunarodne institucije, koja je i nastala da bi čuvala mir u svetu, već decenijama ne daje rezultate na diplomatskom polju. Ratovi se obično završavaju dogovorom tek uz intervenciju jedne ili više velikih sila, a problem je što je jedna upravo u ratu.

Vašington motri na Peking i Teheran

Bajdenova administracija je došla na vlast verujući da može da se nosi sa Rusijom, stavljajući je na policu pod "stabilno i predvidivo", dajući primat odnosima sa Kinom.

Pokretanjem najvećeg kopnenog rata u Evropi od Drugog svetskog rata, Putin je podsetio Vašington koliko su njegova bezbednost i prosperitet povezani s mirom i stabilnošću u Evropi, a Bajdenova administracija je bila prinuđena da prepravi svoju strategiju nacionalne bezbednosti.

Uz to, mora da odgovori na izazove koje nose Kina i Tajvan, Severna Koreja kada je reč o Indo-Pacifiku, Iran na Bliskom istoku. Rat je pokazao da Rusija verovatno koristi iranske dronove i bespilotne letelice, a Kina se sve češće pominje kao strana na koju Moskva računa.

Ono što Zapad dodatno brine, a Rusiju hrabri, jesu relativno dobri odnosi Kine i Indije.

Uticaj sankcija na rusku privredu

Milijarde dolara ruske imovine je zaplenjeno širom Evrope što je donekle, ali ne značajno, uzdrmalo rusku ekonomiju. Veliku nadu Zapada polaže i u dugoročni efekat sankcija na rusku ekonomiju.

Međutim, iako je u prvoj godini rata ruskoj potrošačkoj privredi načinjena velika šteta, pre svega povlačenjem zvučnih brendova sa Zapada rublja nije oslabila, čak je i ojačala, a devizne rezerve su stabilne zbog visokih cena nafte i preusmeravanja na druga tržišta.

Ekonomske sankcije koje SAD i EU uvode imaju za cilj da izoluju Putina i njegove saradnike jer veruju da će na ovaj ili onaj način, prihod Rusije od izvoza pasti.

Lekcije hibridnog rata

Ako je na jednom polju odnela pobedu Ukrajina, uz svesrdnu pomoć svojih prijatelja sa Zapada, to je hibridni rat.

Kijev je od početka bombarduje društvene mreže, a ukrajinsko rukovodstvo u istoj meri koristi kanale Telegrama koliko i Tvitera. Uz to predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski iskoristio je svaki i najmanji pristup globalnoj zajednici: pojavljivao se ili obraćao u gotovo svim nacionalnim parlamentima zemalja članica EU, Američkom kongresu ali i na najpoznatijim filmskim i mizičkim festivalima.

Rusko iskustvo je mahom gorko, glas zvaničnika iz Moskve retko gde se čuje osim na njihovim medijima čije je emitovanje zabranjeno u većini zemalja Zapada. Gledajući na iskustvo hibridnog rata koji se vodi oko sukoba u Ukrajini lekcija je koju niko ne sme da preskoči pa ni najveći.

Umešanost privatnog kapitala u sajber ratnim operacijama

Informaciona revolucija je dugo bila zaslužna za promenu ključnih aspekata ratovanja. Mrežno-centrične operacije, sajber napad i odbrana, i onlajn informativne operacije su uspostavljeni elementi vojne doktrine i operacija.

Ali rat u Ukrajini stvorio je novu ulogu koju ima privatni sektor, a privatni kapital se direktno koristi u sajber operacijama uperenim protiv Rusije a u korist Ukrajine.

Majkrosoft i Cisko objavili su izveštaje u kojima su detaljno opisani odbrambeni sajber napori i navedene evropske firme za sajber bezbednost. Odbrana Ukrajine dodatno je poboljšana korišćenjem "Starlink" komunikacijskog terminala koji je u vlasništvu Ilona Maska. Akcije koje su ove privatne kompanije preduzele nagoveštavaju kritičnu ulogu koju će takve firme igrati u budućim.

Održavanje funkcionisanja informacione tehnologije u ratnom vremenu – posebno za kritične infrastrukture kao što su energija, hrana, voda, transport i finansije – biće neophodan uslov za održivost nacija, kao i za efikasne vojne operacije.

Ko bolje igra "maskirovku"

Maskirovka je ruski vojni izraz za obmanu na vojnom polju i nešto je što je karakteristično koliko za rusku toliko i za svaku drugu vojsku koja ima ozbiljnog stratega. To je pokušaj da se druga strana navede na lažni trag i igra u kojoj u ovom slučaju i ruska i ukrajinska snaga pokušavaju da nadmudre drugu stranu.

Rusija je dobar deo rata razvlačila ukrajinske trupe oko najznačajnije ukrajinske luke na Crnom moru – Odese. Do pokušaja osvajanja ove možda i poslednje značajne luke koju Ukrajina kontroliše na Crnom moru možda nikada i neće doći, ali će kartu napada na Odesu ruska karta verovatno koristiti do kraja.

S druge strane, Ukrajinci svoju maskirovku najbolje vode u propagandnom ratu preuveličavajući ruske gubitke i skrivajući tačne podatke o količini oružja koje dobija od saveznika sa Zapada. Dok se u medijima barata sa relativno malim brojem oklopnih vozila i najavljenim brojem tenkova tipa "čelindžer", "leopard" i "abrams", u stvarnosti ti brojevi su verovatno znatno veći.

Čija su bila Potemkinova sela znaće se tek kada se sve završi.