Đačko doba u Ukrajini: Polazak u školu uz sirene za vazdušnu opasnost

Nastavni dan u kijevskoj gimnaziji počeo je upozorenjem na vazdušnu opasnost. Prvi čas učenici su pratili u skloništu. 

"Navikli smo nažalost, učenici znaju kako da se ponašaju i šta da rade da bi bili bezbedni", istakla je direktorka škole Tatjana Puškarova.

Škola u jednom od najgušće naseljenih delova Kijeva, osnovana pre 17 godina, ima 1.700 učenika. Onlajn časove počeli su da slušaju tri nedelje od početka rata. Sada dolaze na nastavu – njih oko 1000.

"Većina učenika iz ovog odeljenja dolazi u školu, njih sedmoro prati onlajn, ali navikli smo na to, poznato nam je sve iz vremena kovid-karantina. Radimo uporedo i onlajn i oflajn", pojašnjava profesorka engleskog Natalija Kanjuka.

Prva tri meseca rata, direktorka Puškarova, živela je sa kolegama u školi. Seća se da su od prvog dana imali jedan zadatak – da organizuju pomoć. Za početak, otvorili su skloništa.

"Škole su radile kao baza podrške. Znali smo da ne smemo da paničimo, da moramo da slušamo uputstva ministarstva obrazovanja kako bismo bili spremni da nastavimo da radimo, da bismo pokazali da je kod nas bezbedno i da možemo da pomognemo ljudima", priseća se Puškarova.

Od 1. septembra, mnogi roditelji bili su uvereni da je škola bezbedno mesto. Već u oktobru počelo je bombardovanje energetske infrastrukture. Nestanak struje bio je dodatni izazov.

"Najgore je bilo kada nismo mogli da pristupimo internetu, tako da smo morali da prekinemo onlajn nastavu, a đaci su morali da uče pod lampama imamo i učenike koji idu u školu u inostranstvu, ali i dalje slušaju nastavu u našoj školi, jer žele da imaju ukrajinsko obrazovanje", dodaje Puškarova.

Posle godinu dana rata, deci Ukrajine na prvom mestu potreban je mir. Prema podacima Unicefa, njima je neophodna humanitarna pomoć. Više od 5.000.000 dece izbeglica iz Ukrajine suočilo se sa prekidima u obrazovanju. Dvoje od troje njih ne pohađa nastavu u zemlji u kojoj boravi.

Profesorka Karina Bohovik navela je da postoji razlika između fizički prisutne i odsutne dece.

"Teško je pomagati deci koja su daleko, sa onima koji su ovde je lakše. Grlimo se, pričamo, stalno pitamo ‘kako si’, ‘kako ide’, ‘kakav je bio vikend’, ‘da li je sve u redu’. Prvog septembra smo imali vežbe kako da se ponašaju u slučaju vazdušne opasnosti, već sutradan smo čuli prve sirene, a sada su se deca već navikla, šale se, igraju se, kao što deca uvek rade", kaže Karina Bohovik.

Gimnazija je na kraju prethodne školske godine organizovala čak i svečanu dodelu diploma. Izbegle su zamenili rođaci, a oni koji su ostali u Kijevu imali su čak i maturski bal. Kažu, srećom, u to vreme nisu se oglašavale sirene.