Испоставило се да путовање до посла и назад није изгубљено време

Једна жена је за Вашингтон пост рекла да је, иако је радила од куће, на крају радног дана редовно седела у свом аутомобилу паркираном испред куће, како би издвојила мало времена за себе које ће јој дати осећај краја радног времена.

Професор Метју Пишчек и професорка Кристи Мекалпајн покушали су да истраже шта је то што је људима недостајало када је „досадно“ путовање до посла и назад, изненада нестало.

У недавно објављеној студији, Пишчек и Мекалпајнова су изнели тврдњу да је путовање на посао извор „граничног простора“ – времена ослобођеног и кућних и радних улога које пружа прилику да се опоравимо од посла и ментално пребацимо на другу улогу.

Током преласка на рад на даљину, многи људи су остали ускраћени за овај вид подршке ових важних дневних процеса. Без могућности менталног „мењања брзина", доживљавамо замућење улога, што може довести до стреса. Без менталног одвајања од посла, пре ће се јавити ефекат изгарања на послу.

Аутори верују да је то разлог зашто су многи изјавили да им ипак недостају ова путовања.

Путовање до посла и гранични простор

Аутори студије су желели да утврде да ли путовање на посао пружа то време и простор, и какви су ефекти када оно постане недоступно.

Прегледали су истраживања о путовању на посао, променама улога и опоравку од посла како би развили модел граничног простора типичног радника који путује на посао. Истраживање су усмерили на два когнитивна процеса: психолошко одвајање од радне улоге – ментално одвајање од захтева посла – и психолошки опоравак од посла – обнављање залиха менталне енергије која се троши током рада.

На основу анализе дошли су до закључка да је гранични простор током путовања створио могућности за одвајање и опоравак од различитих улога.

Међутим, аутори су такође открили да свакодневне варијације утичу на то да ли је овај гранични простор доступан за одвајање улога и опоравак. На пример, они који путују јавним превозом морају више пажње да посвете одабиру руте, праћењу долазака или одлазака превоза и да прате на ком стајалишту излазе, док они који путују својим колима морају да посвете пажњу вожњи.

Тако су установили да с једне стране, што је потребно више пажње посветити самом чину путовања, то се мање пажње усмерава на опуштајуће активности, као што је слушање музике или читање. С друге стране, дуже путовање људима даје више времена да се одвоје од једне улоге и опораве.

Пишчек и Мекалпајнова су открили и да су испитаници који су путовали дуже од просека пријављивали виши ниво психолошке одвојености од посла и били су опуштенији током путовања. Међутим, у данима када је путовање на посао било стресније него обично, пријављивали су мање психичке одвојености од посла и мање опуштености током путовања.

Стварање граничног простора

На основу добијених резултата, аутори предлажу да би запослени који раде на даљину требало да створе себи нешто налик путовању са посла како би добили тај гранични простор за опоравак и излазак из улоге – тако што ће изаћи у петнаестоминутну шетњу пре и на крају радног времена.

Пишчек и Мекалпајнова наводе да су њихови прелиминарни резултати у складу са сродним истраживањима која указују да они који су се вратили на радно место имали психолошке користи уколико своје путовање искористе да се што је могуће више опусте.

Савет је да када путујемо на посао настојимо да избегавамо размишљање о радном дану и уместо тога се усредсредимо на слушање музике, радија или телефонирамо пријатељима. Ако путујемо јавним превозом или са неким се возимо атомобилом, време пута треба искористити за дружење и разговор.

Подаци показују да стрес током путовања умањује ефекте граничног простора и релаксације током путовања више него сама дужина путовања. Зато је можда некада боље одлучити се за неки вид путовања којим ће се избећи напете ситуације у вожњи.