Борис Чакширан: У мојој породици љубав и поштовање су били закон

Борис Чакширан је сарађивао са чувеним компанијама за израду костима и светским филмским звездама као што су Бред Пит, Оливер Стоун, Настасја Кински и многи други. Радио је у реномираним позориштима у Њујорку, предавао на многим универзитетима у свету, креирао костиме за култне домаће серије и филмове: Пад династије Обреновић, Отворена врата, Корени, Сенке над Балканом, Време зла, Тома, Краљ Петар Први, Црни Груја, Стршљен, Бело одело, Ивкова слава...

Поред костимографије, Чакширан се бави кореографијом и режијом. Члан је и оснивач многих уметничких удружења у којима се бави инклузијом особа са инвалидитетом у области плеса, као и уметничким радом са младима са траумом, маргинализованим групама и ратним ветеранима.

Дипломирао је костим и савремено одевање на Факултету примењених уметности у Београду. Рођен је у Славонском Броду, живео је у Сиску и Новом Саду, а од четвртог разреда основне школе, од 1972. године, живи у Београду.

У каквој средини сте одрастали?

– Моји родитељи, што сам тек касније схватио, су из Другог светског рата изашли као сирочад и то их је одликовало неким посебним особинама које дуго нисам разумео. То су биле карактеристике људи који су проживели трауме рата. Мој отац је изгубио целу породицу, из рата је изашао са свега четрнаест година, прикључио се партизанима, тако да је као дете био и ратник.

Мама је на самом почетку рата изгубила оца, тако да је њена мама (моја бака) своје осморо деце морала да распореди по домовима. Моја мама је завршила у Црквеници, на мору, иако то звучи романтично, заправо јој је био изузетно тежак живот у том дому. Касније у животу, једном приликом када је требало да путујемо возом јер сам ја то јако желео, моја мама није то желела и јако се расплакала, а ја нисам разумео зашто, да би ми испричала да су сва њена виђања са мајком била на железничким станицама и да стога није уопште могла да поднесе возове.

У суштини, њих двоје су били обични људи. Мој отац је био економиста, бавио се расподелом личних доходака, то је била његова специјализација, о томе је писао и књиге, а каријеру је завршио као један од водећих економиста у Дому синдиката Југославије. Тако сам се ја на неки начин упознао са Фестом и филмовима. Гледао сам све пројекције које сам желео, могао сам на тајна врата да уђем у све сале и то је за мене постао „један други свет“.

Како сте проводили детињство и школовање?

– Родитељи су мене и сестру одгајали тако да смо се бавили разним стварима. Од малих ногу, у основној школи, почео сам да тренирам гимнастику, ишао сам на уметничко клизање, бавио се фолклором и на крају сам завршио у „Абрашевићу“ мислићи да ћу се једног дана бавити плесом и запослити у балетском ансамблу Позоришта на Теразијама.

Међутим, са седамнаест година сам имао повреду због које то нисам могао, а како сам се већ бавио модом, одлучио сам да упишем Факултет примењене уметности, модни смер. Моја сестра је уписала Архитектонски факултет, почела да се бави пројектовањем, овде у Београду, имала намеру да отвори свој студио, али су почеле да се догађају ствари које јој се нису допале и отишла је са својим сином у Немачку, где је остала до данас.

Да ли су и на који начин родитељи утицали на Ваше изборе и уметничко формирање?

– Отац је јако волео да свира. Свирао је гитару и хармонику. Волео је и да пева, увесељавао је свако друштво у које је ушао. То је веома утицало на моју сестру и мене. Мама је била учитељица, предавала је нижим разредима основне школе, а често је припремала приредбе за целу школу. Док смо били мали сликала нам је по зидовима Дизнијеве јунаке, да ми не бисмо цртали по њима, а заправо нас је увела у ликовни и сценски свет.

Имао сам више „генерацијских“ спорова са оцем. Често сам радио велике, светске социјалне пројекте са децом са траумом из рата, са старим људима, избеглицама из Етиопије. Нисам знао одакле у мени та жеља. Мислим да ме је очева линија провоцирала на рад са маргинализованим, рањивим, социјално угроженим групама, а са друге стране мајчина љубав је била подршка да у свему томе успем.

Које вредности су биле неговане у вашој породици?

– Љубав и поштовање су били закон. Ми смо увек поштовали старије од себе. Поштовали смо знање, таленат, пристојност, образовање и васпитање. Родитељи нису у свакој прилици били са нама, врло радо су пуштали мене и сестру да путујемо сами по свету. Били смо самостални, они су то стално подстицали.

Сећам се да сам волео да шијем, а отац је рекао да ће ми ако зарадим неки новац он давати дупло више од моје зараде, те смо склопили уговор. Иако су подржавали нашу самосталност, ми смо од њих јако много добили – управо васпитање и усадили су нам љубав према животу, уметности и правим вредностима које су данас врло ретке. Све оно што су ми родитељи усадили кроз свој поглед на живот и реалност и данас постоји у мени.

Много пута се питам како то неки људи виде свет толико различито од мене. И даље верујем да видим шта је исправно, а шта није, да препознајем праве вредности, борим се и даље за то кроз све што радим. Мислим да људи који имају утицаја стално треба да причају о правим вредностима, супротно лошим стварима са којима живимо, ономе чиме смо окружени и што стално гледамо.

Које вредности Ви сада преносите младима?

– Ја, нажалост, немам своју породицу. Имам породицу своје сестре и породицу њеног сина. То је сад једна већа породица. Они не живе овде, али смо ми свакодневно у контакту, размењујемо мисли и ставове о разним стварима. Сестра ми је у новогодишњој честитки написала толико лепе ствари које су ме расплакале.

Постоје и даље љубав, поштовање, жеља да останемо заједно, да се штитимо, бранимо једни друге колико год да је тешко у животу. С друге стране, упознао сам сасвим случајно једну жену, самохрану мајку, која живи са својим сином. Она је слепа, постала је моја најбоља пријатељица, а њен син је мој син. Он је остао без оца са девет година и мене зове „тата“. Имамо ми окршаје који су на линији отац – син, замерамо неке ствари један другоме, што је и нормално, али то је једна велика љубав.

Верујем да је љубав јако важна међу људима. Форме љубави су различите, али ако постоји љубав, све остало се некако подразумева са добротом и другим врлинама. Ако приметите да неко нема љубави, то је врло опасно, јер га је љубав изневерила и напустила. Важно је и са таквим људима поделити љубав, дати им нешто што ће им то вратити веру у друге људе.