Читај ми!

Када сте последњи пут написали писмо

Писмо или разгледница, а да није у питању рачун или неки службени допис, готово да су отишли у историју. Има ли дражи у писању имејла или поруке, као у писању писма или његовом чекању.

Позив, порука, шер, имејл – остварили смо комуникацију, обзнанили вест. Комуникација је данас врло једноставна док о путевима старог, доброг писма пише историја.

„Кроз историју врло лако можемо да пратимо ту жељу да комуницира са другим људским бићем које није поред њега. Кад кренемо од Египта, преко Асирије, долазимо до тог момента преноса писама путем гласника. Александар Велики је увек са собом носио дуге караване камила и на њима су јахали гласници који су носили пошту. Грци ће увек да имају гласнике који су трчали. Значајно је рецимо да и у Немањићкој Србији, касније и у Душановом законику наилазимо на посебне цртице, посебне чланове, баш о гласничком саобраћају. Ми смо некако кренули да се развијамо почетком 19. века. Кнез Михаило тек 1866. уводи кочије - федералије, ту су се осим поштанских писама и пакета превожени и путници“, наводи Алма Коман, кустоскиња ПТТ музеја.

Да од пошиљаоца до примаоца писма саобраћај није био једина потешкоћа сведоче стари записи.

„Наравно једна од озбиљних кочионих система за комуникацију такве врсте, када говоримо о писмима, била је писменост, кажу неки записи које имаму у нашој архиви да су постојали чак и људи који су се звали серафи који су услужно писали у 17. веку и пружали услугу читања поште“, додаје кустоскиња.

Појавом поштанских маркица, усхићење у ишчекивање писама било је још веће – украса који време не нагриза, мале сличице која је примаоцу казивала много.

„Поштанска марка је први опут измишљена у Енглеској. Тај господин Хил је 1840. увео, ту марку, она се звала „црни пени“. Затим је код нас Кнез Михаило 1866. увео прву поштанску марку и то је било врло знаменито, јер то је једна врло занимљива ствар да је на тако једној малој марки јако пуно симбола, знакова, порука може да се пренесе, јер смо ми тада, не случајно, на првој марки ставили лик Владара, знак свима осталима да постојимо као држава“, објашњава Алма Коман.

Сандуче, писма и филателисти и данас постоје, али је мало вероватно да ће руком писана комуникација, у коверти, са поштанском марком и жигом поште поново постати уобичајена и то треба искористити јер њихова реткост диктира и њихову вредност.

Наредни пут кад будете желели да обрадујете драгу особу, будите оригинални.