Зашто нам толико значи део тела који не видимо

Ова епизода из раног детињства је била само једна у серији која је навела Хедер Ратки да схвати колико важну улогу играју стражњице, не само у наше односу према сопственом телу, већ и у културним, друштвеним и родно специфичним искуствима која дефинишу жену.

„Задњице, колико год често изгледале глупо, изузетно су сложени симболи, препун значења и нијанси, препуни хумора и секса, стида и историје“, пише она. „Облик и величина женске задњице дуго су били посматрани као показатељ саме њене природе – њеног морала, њене женствености, па чак и њене људскости.

Из ових запажања произилази књига Задњица – темељно истражена културна историја женске задњице.

Преплићући мемоаре, науку, историју и културну критику, књига се бави физиолошким пореклом доњег дела наших леђа и води читаоце од утегнутог струка викторијанске ере све до Ким Кардашијан која поларизује интернет и популаризације бразилског подизања задњице.

Између тога, Ратки истражује улогу еугенике, моде, фитнеса и поп културе у дефинисању расних и мизогиних стандарда који окружују задњицу.

„Знам само како је бити бела жена са великом задњицом, што очигледно има своја ограничења“, истакла је Ратки у интервјуу за Си-Ен-Ен.

„Од успона трансатлантске трговине робљем, увек је постојала нека врста расног потцењивања у било ком разговору око задњице, као и родно засновани приступи питањима попут 'Шта је женско тело? Шта је лепо тело? И колико женствено може бити лепо тело?'.“

„Одговори на та питања осцилирали су кроз време, али наша дубока преокупација овим специфичним делом тела открива како се задњица дуго користила као средство за преношење контроле и постављање расних хијерархија“, наглашава ауторка.

Предрасуде и предности о задњици

Фигура на коју се у својој књизи ауторка најчешће позива је Сара Бартман – такозвана Венера Хотентота (Хотентот је било име за афрички народ Хоји, који се сада сматра увредљивим изразом). Бартман је била домородачка жена која је била приморана да изложи своју „велику задњицу“ пред белом публиком у Кејптауну, Лондону и Паризу у 19. веку.

Прича о животу Бартманове и о томе како је њено тело постало „фантазија афричке хиперсексуалности“ лежи у основи већег дела наратива књиге, јер прати порекло стереотипа које су створили европски „научници расе“ тог доба, а касније и искривљену слику и предрасуде према женама са великом задњицом као сексепилнијима – посебно црних жена.

Ратки је разговарала са Џенел Хобсон, професорком женских родних студија на Државном универзитету Њујорка у Албанију, која је опширно писала о Бартмановој. Хобсонова повезује фетишизацију фигуре Саре Бартман са ширењем колонијализма и наставком постојања ропства.

„Прича о Бартмановој је присутна и у данашње време на много начина“, сматра Хедер Ратки. Иако је умрла 1815. године, „њено тело је било изложено у Паризу све до 1980-их, а затим поново 90-их. То заиста није тако давно, и говори вам колико смо је претворили у нешто гротескно – стереотип и симбол експлоатације.“

Доњи веш популаризован крајем 19. века дизајниран је тако да учини да задњица жене изгледа огромно – као еклатантан пример белог присвајања Бартманине фигуре. „То је био начин да викторијанске жене изгледају као Сара Бартман, док су у исто време потврђивале сопствену белину и привилегије, јер се то једноставно могло скинути“, истиче Ратки. „Та пракса би се понављала изнова и изнова кроз историју.“

Ауторка истражује културно присвајање – и монетизацију – овог стереотипа које упражњавају познате личности попут Ким Кардашијан или Мајли Сајрус, чија је позната рутина врцкања на додели МТВ видео музичких награда 2013. и током концерата на њеној „Бангерз турнеји“ (Bangerz Tour) исте године (на којој је користила велику протетичку задњицу као део своје кореографије) била је, пише Ратки, реквизит за „имитирање црне жене“.

Поред тога што се бави визуелном културом музичких спотова извођача црне боје коже, пластичном хирургијом и модом „белфија“ (селфија задњице) у истом тону, Ратки такође истиче периоде у савременој историји у којима су се трендови развијалу у различитим, често потпуно супротним правцима. Она истиче успон „жена без гуза“ 1910-их – изгледа који је најбоље представљен елегантним изгледом флаперки (модерна млада жена, посебно она која показује независно понашање) – и појаве бренда „хероинског шика“ из деведесетих који је промивисала супермодел Кејт Мос. Таква естетика је „нешто што заправо никада није нестало“, напомиње Ратки.

„Нисам покушавала да напишем енциклопедију о задњици, већ да дам историјски контекст начину на који је она перципирана и приказана и како су се женска осећања око ње променила упоредо с тим“, објашњава ауторка. „Било свесно или не, ми и друштво у целини одувек смо обраћали пажњу на своје задњице – скривајући их, наглашавајући их, фетишизирајући их. Што је помало смешно, када мислите да је то заправо део тела који не можемо да видимо осим пред огледалом“.

„Гуза више припада посматрачу него посматраном“, додаје ауторка.

Повратак задњице

„Историја тела – посебно женских тела – увек ће бити историја контроле и угњетавања, али сматрала сам да је важно показати и другу могућност: ослобођење.“

„Задњица има моћ да се осећамо тако јадно или бесно, посебно када испробавамо фармерке које нам једноставно не стоје“, примећује ауторка. „Али тај страх је резултат векова историје, културе и политике. Не долази из наших тела, већ је стављен на њих. Ако се мало измакнемо, видећемо да су задњице само део тела. Могле би бити потпуно безбачајне.“