Vladimir Dunjić - „Slika kao veo“

U Galeriji RTS Vladimir Dunjić publiku prvo uvodi u Prokrustov muzej u kome vodi dijalog sa svetom sa kojim svi danas živimo. Poseban akcenat je na radu pod nazivom "Svetski rat", potpuno novom delu urađenom upravo za izložbu u Beogradu. U nastavku autor pokazuje da je slika zapravo veo, odnosno da razdvaja dva sveta - svet iluzije i svet realnosti i da ne može da postoji bez čoveka, posmatrača. U nastavku, tekst Nikole Mirkova za katalog izložbe:

Koprena Među javom i međ snom

(autor teksta: Nikola Mirkov)

Slika ne predstavlja, ona jeste!

Ona se bavi sobom, čudi se i uznosi svojim postojanjem.
Svoj pogled usmerava i na svet oko sebe.
Žiža tajne kojom odiše utrnula je, bar na tren, pred sve očitijom razarućom istinom. Svet je, izgleda, pred uništenjem.
Duh se materijalizovao u loptu, u zemaljski glob, celom površinom zaposednutim figurama ratnika.

I pre nastanka globusa, ona je nagoveštavala izlazak u prostor.

Sa maglenog, eteričnog poprišta iskazivala se, pod posebnim uglom, volumenom u prostoru.
„Imao sam jednu, pomalo ironičnu ideju da slici, odnosno površini slike, otvorim oči. Da slika ne bude samo prozor u svet, da ne gledamo mi u neki imaginarni prostor, nego da taj prostor ispituje nas, istražujući našu realnost, svet naše intime. Slika je postala glava koju sam ja zamotao i pokrio velom. Ovo su slike sa očima i koje posmatraju vas, a ne vi njih."
Srećom, od tog čina, može biti zebnje i sumnje u dejstvo slike, slikar je odustao. Ta sugestija bi narušila čednost utiska da gledajući njegove slike, mi gledamo njegovim slikama.
Što je gore, to je dole! Što je ispred, to je iza!

To što vidiš, to je lik slutnje.
Zastirući ga velom, on spaja ovozemaljsko sa onostranim, predočavajući zatritanim velom damare stvaralačkog imperativa. On tvori tvoju slutnju kojom si sobom nosio pre susreta sa slikom, ali je nisi prozirao.
Veo je veza mašte i jave, iskra koja plane kao nedefinisani podstrek misli koja se uobličava.
Veo je veza između mene i sebe, suštastvo sopstvenog ja, koprena koju lahor misli lako zanjiše.
Bez obzira na motiv, na objekte, likove, prizore ili spletove likovnih znakova, veo titra svim Dunjićevim slikama.
Iako misteriozan, ezoteričan, alhemičan, prožet neprozirnom tajnom, utisak se čini neposrednim i čednim, zaogrnut večnošću.
Slike kao da su nastale u doticanju sna i jave, kada tek što smo to saznali poniremo u san, jer to hoćemo.

Slike su Dunjićeve koprena među javom i međ' snom, a objekti opredmećenje surove realnosti.

Duh matematike i muzike lebdi ovim delima.
Harmonija, sklad i ravnoteža odzvanjaju i emaniraju vreme koje teče.
„Slika znači - slikati nevidljivo." I doista, gledajući figure nalegle na sto, posmatrač „vidi" podnošenje tereta, turobnost tegoba, nužnost trpljenja i odolevanja i zapreteni nagoveštaj preobražaja. Zamrznut je tako frem filma života koji se vrti i teče nezaustavljivo i neumitno.
Tišina sveobuhvatna, kao i ćutanje, jer u njemu su sve reči, obujmljuje sve zvuke, svu buku i bes, sve šumove,sve grmljavine. Onostrana svetlost, opredmećena geometrija i pitagorejski tretman, vajaju doživljaj slike.
Iako, kada se preneš i promišljaš, razaznaješ autorove namere i planove. Poimanje i utisak ostaju posve drugačiji, samobitni i iskonski.

Portreti „službenika", precizni, a unifomni ne predstavljaju likove nego pojam - odricanje od sebe, podastiranja, slugeranjstva.
Veo predodređenja i neizbežne međuzavisnosti obeležavaju neke dunjićeve slike.
Povezivanje - „pakovanje" (sa i bez znakova navoda), istorijskih događaja, aludiraju na zakonomernost zla i razaranja.
Zapitanost nad sopstvenim nastojanjima i putem, umetnik ispoljava i citatima velikih prethodnika, maljevičevi, kleovi i mondrijanovi znaci i partije svedoče o preispitivanju njihovih načela.

Kao što ni misao, kao što ni osećanja nisu jednodimenzionalni i jednobrazni, tako, smatra dunjić, ni slika ne treba da bude plošna.
Svođenjem na prvi plan, ona odbacuje čovekovu moć i veštinu da dočara dubinu i prostor.
Nije li i misao, duboka i sveprostiruća, iskra i sev-slika?
Nisu li izazvane asocijacije slika slike?
Nisu li ti koncentrični krugovi „vrtoglavice"?
Slika dakle nije pogled u svet, ona je svet!