U spomen doslednosti - Miodrag Rogić

Otkud toliko dugotrojnog i bolnog ustezanja da jasan utisak o slikarstvu Miodraga Rogića pretočim u reč?

Na horizontu mucave slutnje izranjaju, čini mi se, presudni razlozi; uzmicanje pred hrabrošću umetnika da se ne kloni puteva kojima su hodali ili, najpre, prosecali, slavni predhodnici; i potom slabovolja pred teškoćama odgonetanja i razobličavanja površnog i , dakako, pogrešnog utiska o "već viđenom". Apsolviranom. Usvojenom. Kanonizovanom.

Shvatam da se, pokušavajući da pišem o Rogićevom slikarstvu, suočavam sa uzbudljivim svedočanstvom o hrabrosti i doslednosti, o uverenju da večitost umetničke tajne počiva kako na inovaciji-formalnoj, tematskoj, značenjskoj, tehnološkoj, razvojnoj, tako i na imanentnim svojstvima i elementima slike.

Kao što su u ćutanju sve reči, jer ni jedna nije izgovorena,(zato je ćutanje najrečitije),

Tako su u ukočenim, zdepastim, kvazimonumentalnim Rogićevim oblicima i ljudima, svi pokreti.Ljudi kao brda, predmeti kao figure, oblici i mase, krote i sažimaju integral svih linija, svih linija, svih pokreta, svekolike mogućnosti kretanja.

Kao što su u ćutanju sve reči, u belom su platnu sve slike.Oslobađajući svoju sliku iz beline, toj slici slike sveta, umetnik ne dodaje, i ne poistovećuje je sa varljivim predloškom, već oduzima, sažima, sabija, svodi, komprimuje.

Iz bezmerja beline, slikar-alhemičar, rekonstruiše ostatke temeljne slike i ponovo ih orkestrira u celinu.

Plaz čiste linije, sadržajnice, obrubljuje zvuk čiste boje.Njihovo združje odiše metafizičkom elementarnošću.

U toj svevlasti linije i boje, u potpunoj plošnosti slike, koja kao da je grubo klesana, i u kojoj, naizgled, nema vazduha za perspektivu, ona se javlja-čudesno i jedinstveno.

Konvencionalnu, zanatsku podrazumevajuću perspektivu, umetnik nadomešta magijom

isprekidane linije.Opervažujući čistu boju i sekući se negde izvan slike, dve iskidane linije ubedljivo predočavaju prostor.Budući da slikara ne zanima manifestovanje fenomena likovnog umeća, već suština slike, konstantnost, težina, elementarno značenje boje i linije, ta je perspektiva začudna i enigmatična.Pleni najpre čednošću, veselošću i čistotom.

Brižljiviji pogled, potom, otkriva sveobuhvatnu ironiju kojom isijava ovakva perspektiva; ironiju nad ljudskom sujetom i čovekovom uverenošću u objektivnost čula, u dosežnost prostora i vremena.

Utisak komičnosti i krhkosti ljudske sujete, neizbežan je i nezavisan čin i od umetnikove namere.Traganje za temeljnim i elementarnim, dakle i večitim principima na kojima je zasnovana slika, sučeljeno sa svakodnevnim životom, ma koliko bliskim i prijatnim, nužno rezultira ironijom.

Perspektiva je, dakle, izraz čovekove hude perspektive, jalovih htenja, uzaludnih napora i nemoći da se pozabavi suštastvenim.

U lakoći dočaravanja takve atmosfere, zračak šeretske čednosti nagoveštava ozbiljnu etičku i umetničku distancu prema svetu i prema svemu unutar i oko sebe što nije promišljano i proosećano.Sva je ta aura slike, uprkos tome, protkana simpatijom i saučesništvom, a ne nadmoćnom uzdržanošću i cinizmom.

Utisak o sažimanju, zauzdavanju, tezaurisanju prostora, vremena i kretanja, pojačavaju teatralni ljudski likovi.

Monohromni, masivni i pretenciozni, oni zjape praznom samosvešću i ohološću pokadšto.Pa ipak, iako tako nepomerni i teški, mehaničkom samodovoljnšću i samozadovoljnom tupošću, nagoveštavaju bivši ili budući pokret.Nalik su kartonskim akrobatama, igračkama nemaštine, koji vise o koncu zategnutom između dve daščice .Lakim pritiskom na krajeve daščica obrću se, skaču i trzaju, zauzdani koncem.

I, eto, novog protivrečja: slutnju poigravanja i žestokog kretanja, oličava čovek-brdo ili čovek-stena.

Linija svedržiteljka, ona koja ledi i oživljava koja je istovremeno i sev ideje o sopstvenoj ograničenosti, pridaje Rogićevoj slici zvuk, značenje i poruku o pretencioznosti čovekovoj, njegovom narcizmu i šupljoj samouverenosti.Ta tmurna poruka protkana je, srećom po osobenost Rogićevog slikarstva, razumevanjem za čovekove slabosti-za svoje sopstvene, najposle i ljubavlju prema životu i svetu oko sebe.U tome, može biti, leži ključni paradoks ironija nad propadljivošću i krhkošću težnji i ideala, i simpatija i dobrohotno razumevanje neminovnosti bega od spoznaje sopstvenog ništavila.

Nizu protivrečja -ironija a ljubav, statično a kinetično, perspektiva linijom -dodajmo i sleeće : Rogić je slikar potpune osobenosti, a površna navodljivost teče ka velikim uzorima.
Proničem, može biti odveć slobodno, da se Majstor često, s namerom zaogrtao hologramom ogrtača klasika...ne bi li proverio sebe...ili...možda..posmatrače svojih slika.

Ovde možete preuzeti katalog izložbe